Манир похвала

Ни летња жега, која је ове године изостала, ни пословични недостатак вести у овом периоду, не могу да оправдају количину непримерених похвала које се ових дана упућују првом потпредседнику владе Александру Вучићу. Овај манир није од јуче. Новине пишу да је потпредседнику владе пошло за руком оно што није успело „чак ни Милошевићу“: „сви га поштују и сви га се плаше“. На страну сад што ова оцена није истинита, она је ипак део уздизања једне политичке личности у статус сасвим непримерен демократском политичком поретку.

Вучић је заиста учествовао у доношењу политичких одлука које су биле тешке и које су захтевале значајну политичку храброст. Заједно са другим члановима владе преломио је питање Косова, што је било у складу са прећутним мишљењем већине, и покренуо чувену „борбу против корупције“, што је наишло на много отвореније одобравање. Оба ова политичка посла могла су изнети релативно мало људи. Међутим, послови који су данас на дневном реду захтевају сасвим другачији приступ. Сада је потребно пуно компетентних и самосталних људи који би могли да, сваки у свом домену, допринесу поправљању катастрофалног стања Србије. Овај нови концепт потпуно је супротан идеји о једној јакој личности која решава све.

Ми још увек чекамо министре који ће када ступају на дужност имати неку идеју и план шта ће радити са својим ресором. Који ће, на пример, рећи да ће сваки тендер који распише њихово министарство бити детаљно објашњен на конференцији за штампу и изложен питањима новинара. Или који неће, након неуспеха у јавној одбрани властитог концепта (случај „патриотске културе“), наставити да исти реализује као да се ништа није десило. Још чекамо министра привреде који ће схватати да је запосленима потребно понудити неку компензацију за губитак права у даљим „структурним реформама“ које се најављују, који ће као економски програм имати нешто више од ригидног спровођења мера у интересу послодаваца у комбинацији са клијентистичком расподелом привилегија.

Када бисмо имали идеју какву промену политике желимо, онда и актуелна реконструкција владе не би изгледала овако арбитрарно и неизвесно како сада изгледа. Потпуно у складу с атмосфером у којој су се критеријуми за реконструкцију владе погубили у кулоарима страначких главних одбора и састанака лидера странака. Никакве најаве новог концепта ту нема. И опозиција се понаша сасвим у складу са успостављеним оквирима и манирима. И њен номинални лидер хвали Вучића као „доминантну политичку личност“, сматра да је проблем у кадровима и предлаже „владу стручњака“ као решење. Међутим, тешко да је решење у наставку коришћења „струке“ као паравана за одвајање политике од демократске воље на стари неолиберални начин који је и довео до кризе. Странка која се представља као социјалдемократска морала би имати више слуха за политичке алтернативе.

У овој летњој паузи изгледа да од свих политичких послова једино успевају панегирици једној политичкој личности. Овој атмосфери, макар у појединим моментима, подлеже и сам Вучић, када најављује ,,нове највеће књижевне награде у српском роду“ или ,,спектакуларно“ обележавање Видовдана наредне године. Било би утешно веровати да и сам Вучић има довољно политичког искуства да зна да напетост око реконструкције владе, приписивање свемоћи у медијима и удворичка величања не представљају ништа у реалном и дугорочном политичком капиталу. Насупрот томе, један министар који би свој посао радио успешно, на транспарентан и рационалан начин у складу са јавним планом – представљао би нешто.

*Уредник сајта dvogled.rs