Да ли смо нерадничка нација

Зашто у Србији нема ко да бере малине, па "увозимо" кадрове из Босне? И зашто су кафићи усред бела дана препуни омладине, која чини највећи проценат незапослених на евиденцији Националне службе запошљавања (НСЗ) и за коју, наравно, увек има посла. 

– Три су разлога за то: плате које су на почетку рада можда за неке профиле и у неким фирмама мале и за које "не вреди радити", затим рад на црно који не санкционишемо довољно па не можемо ни да га искоренимо, односно размишљање младог човека да му је лакше да прима надокнаду, да с времена на време нешто одради на црно и седи по кафићима кад хоће и колико хоће – објашњава Драган Ђукић, директор Сектора за запошљавање НСЗ. – Нажалост, немамо културу рада и рад се овде не цени као у протестантским културама које још код деце уграђују култ рада – додаје он.

Наш саговорник објашњава да наше друштво прелази из једног система у други и да се људи нису навикли на нове облике запошљавања, као што су уговор о делу или неки други флексибилни облици запошљавања. Ваља се прилагодити новим мерилима, вредностима и другачијим правилима на тржишту рада која за различите видове радног ангажовања подразумевају и другачије надокнаде.

– Годинама смо имали трајно запослење, фиксну плату, а никакав учинак. Један део становништва то не прихвата и у свему томе не може да се снађе – додаје Ђукић.

Који то послови кубуре са кадровима и зашто? Рецимо, рад агената осигурања или трговачких путника није адекватно вреднован. Газде би да запослени раде за фиксну плату, а нешто више од тога... "Узми проценат ако зарадиш!" Мали број људи је спреман да преузме такав ризик – да од продаје највише зарађује за газду, а себе награђује "мало више од плате", најчешће кроз провизију.

– Затим, ту су и сезонски послови, рецимо брање малина, као и они  који се одвијају у лошим условима и за слабу зараду, а типичан пример за то су наши ливци који имају десет пута мању плату од словеначких. Овде можемо убројати и кројаче, шиваче и конфекционаре, који такође раде за малу плату, рецимо за 13.000 динара, а то су најчешће лон-послови који захтевају јак ритам и испуњавање зацртаних норми. Слична судбина задесила је и продавце у великим мегамаркетима: плата око 12.000 и два минута паузе у току посла, поготову ако раде на касама – наводи Ђукић.

Када подвуку црту, многи зналци одређеног заната израчунају да им се више исплати да раде с времена на време, а на другој страни примају некакву помоћ и налазе се на евиденцији НСЗ, него да по цео дан "ринтају" за мизерну плату.

– То је случај са месарима. Добро су плаћени, могу да бирају између више квалитетних понуда и обично раде на црно, у приватним месарама. Слично се котирају и армирачи, бетонирци, тесари, дакле грађевинска струка. Када би имали сталан посао, након свих плаћања и давања увидели би да раде за малу плату, због које не вреди устајати рано ујутру. Када ради на црно мајстор заврши одређени посао за недељу дана. Значи, није луд да за исту своту новца, рецимо 20.000 динара, ради месец дана. То је та наша српска "филозофија": "Боље да примам социјалу него да радим за мизерну плату", закључује Драган Ђукић.

--------------------------------------------------------------------------

Мамац – "Мали Манчестер"

Драган Ђукић подсећа и да су лоше зараде и миграциона (не)кретања учинила своје. Јер тешко је неком, иако то жели због посла, да се са платом од 300 евра пресели из Кикинде у Зрењанин и својој породици обезбеди стан и солидан живот. Зато седи код куће и чека посао.

А развијена индустрија једног краја умела је својевремено да буде "мамац" за бројне профиле. Људи су се стога радо некада досељавали због "Заставе" у Крагујевац, због текстилне и машинске индустрије у Ниш, или због "Јумка", "Симпа" и "Коштане" у Врање, које је добило назив "Мали Манчестер".

Међутим, да се и најразвијеније земље сусрећу са сличним миграционим проблемима показује пример Шведске.

– Тамо постоји концентрација становништва само у великим градовима. Северна подручја, у којима је остао само онај ко има добар бизнис, сада имају стопу незапослености од један одсто, што је испод природне стопе незапослености која се креће од један до пет одсто – каже Ђукић. – Ако нашем становништву стандард не дозвољава лакша миграциона кретања, у развијеним земљама узрок повећане стопе незапослености је нешто друго. Тако поменути северни крајеви Шведске за неколико година неће моћи да обезбеде неопходне профиле због старења становништва у тим подручјима, сопствених лоших демографских кретања и концентрације становника у великим градовима – закључује наш саговорник.

--------------------------------------------------------------------------

Понуда и тражња

Према статистичким подацима НСЗ на месечном нивоу у просеку се не задовоље потребе за око 5.500 радника што је, илустрације ради, једнако половини укупног раста незапослености у првих шест месеци ове године (10.128). Један од основних разлога за то треба тражити у томе што на евиденцији нема профила који су потребни послодавцима.

Поред тога што квалификованија радна снага брже долази до посла, за појединим профилима већ извесно време постоји већа тражња (електрозаваривачи са атестом, кувари, пекари, месари, бармени, електроничари, аутомеханичари, возачи трамваја, дефектолози, рендгенски техничари, инжењери прехрамбене или хемијске технологије, графичари, итд.).

Један од разлога за немогућност задовољења потреба је и тај што на евиденцији има тражених профила, али формалне квалификације нису праћене одговарајућим знањима и вештинама за успешно обављање послова (пример за то су фризери, кројачи, шивачи, козметичари, економски техничари).

Према истраживању које је спровела НСЗ, послодавци у све мањој мери приоритет дају формалним квалификацијама, а све више стварној оспособљености за рад, што је посебно изражено код малих и средњих предузећа. Разлоге за ово треба тражити у недовољној усклађености система образовања са потребама тржишта рада, а и знања застаревају услед дугорочне незапослености.