Морално клизиште

Практична медицина није експеримент. То је занатски посао у коме се поштују правила и традиција. Поред постојећих закона, и здрави и болесни ослањају се на тзв. грађански морал, али само у нормалним условима. Кад су услови ненормални морал постаје прилагодљив тако да нема много сличности с категоричким императивом познатим из метафизике морала.

Сви знају, па и врх власти, за непотизам у болницама, намештене тендере, листе чекања и илегално наплаћивање здравствених услуга, а ипак, ланац криминогених догађања није прекинут. Ако се неко пита зашто је то тако одговор је лак: ланац није прекинут зато што су догађања у болницама,и здравству уопште, ехо догађања у нашем до сржи корумпираном друштву.

Држава покушава с решењем постојећих проблема попут листа чекања које су прави инкубатори корупције. Још 2005. дошло се на бизарну идеју о „допунском раду“ у болницама. После горких и компромитујућих искустава које је донела та идеја, већ 2008. укинут је „допунски рад“ јер су злоупотребе у неким клиничким центрима биле очигледне. Онда су децембра 2010. ступиле су на снагу измене закона по коме се здравственим радницима поново дозвољава „допунски рад“ у приватном и у државном сектору здравства.

Закон је представљао досад невиђену оригиналност у свету медицине, и из њега се могао видети допринос креативној деструкцији традиционалног функционисања болница. Осим тога, постало је јасно да доносиоци закона и измена закона о „допунском раду“, без обзира на своје политичке заслуге и титуле, не знају каква су правила којих се морају држати запослени лекари у Европској унији.

Искуство је показало да „допунски рад” у матичној установи у много случајева уноси раздор међу лекаре јер они који плаћају своје лечење долазе на име лечилаца који су обично на руководећим позицијама. Сетимо се скандала од пре неколико година у Сремској Каменици када су Војвођани морали чекати и по више месеци да би дошли на ред за зрачење које је морало бити започето после три недеље од операције, а све због добро плаћеног „допунског рада” примењеног на пацијентима из Републике Српске. У Клиничком центру у Нишу током„допунског рада” за велики новац лечени су болесници од мултипле склерозе бесмисленим методом проширења вена у врату, упркос упозорењимакојасу им слали наши највећи стручњаци за ову болест. Наведени примери, а и многи други, допринели су компромитацији „допунског рада” у болницама тако да је 2011. У КЦС укинут. Међутим, у Специјалној ортопедској болници на Бањици и у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, допунски рад добро функционише.

Када право на „допунски рад” неко користи ван матичне куће у ординацији која је илегална и неопорезована, на бруталан начин конкурише колегама из приватног сектора којима и овако не цветају руже. Ако се погледају огласи приватних ординација (њихови прави власници нису увек познати) и имена консултаната у њима, видеће се нешто врло необични и импресивно: све професор до професора у пуној снази и са свим почастима које припадају некоме ко је у врху струке и службе.

Надлежни тврде да је откривање илегалних ординација у власништву запослених лекара у државним болницама и клиникама заметно. За власт је то мали неморал. О том малом неморалу знају сви у овој земљи– од министра здравља, до бруцоша на медицини. О свему томе не вреди говорити јер никога нема ко би то чуо. Законодавац је за тако нешто глув.Права је срећа да бар професор др Момчило Бабић, директор Републичког фонда за здравствено осигурање, има добар слух па је зато јавно и гласно рекао да „допунски рад” треба укинути. 

Универзитетски професор, заштитник права пацијената у систему Евромедик