Кад би играчи више били играчи...

Црвена звезда је прошла ИБВ (2:0 у Београду и 0:0 у Вестманејару) и сада треба да размишља о наредном противнику. То је Черноморец из Одесе, који је у другом колу предтакмичења за Лигу Европе у реваншу победио Дачију с 2:0, чиме је премашио њену предност из Кишињева од 2:1.

Чему „црвено-бели” могу да се надају против украјинских „црномораца”? Прва утакмица је 1. августа у Одеси, а друга седам дана касније у Београду. Што ће одлука пасти на њеном стадиону требало би да буде предност Црвене звезде. А шта још поред тога?

По игри, не само на Исланду, него и код куће, Звезда има много брига. Оне су толике да нико међу „црвено-белима” не таји да тако више не може. Та самокритика је за похвалу.

Међутим, она је постала уобичајена кад дође нови тренер. Стојановићеви претходници су дуже или краће време враћали наду да је Звезди коначно кренуло, али би, пре или касније, и она ишчезнула.

Почетак ове сезоне, упркос томе што је преброђена прва препрека, наводи на размишљање да ли Звезда може да се отргне судбини, која је прати последњих година. Име Черноморец не улива страх у кости, али за „црвено-беле” је већ дуже време сваки орах врло тврд.

Под вишегодишњим притиском да нешто уради у Европи и врати титулу првака државе Црвена звезда сваког лета и сваке зиме покушава да нађе чаробну комбинацију играча да то и оствари. Ово је седма година како покушава да у ходу и створи игру и оствари такмичарске жеље.

Мешају у епрувети њени стручњаци и искусне играче, и младе репрезентативце, и ђаке из своје омладинске школе, и странце, али чаробног напитка још нема и на основу онога што су показали против ИБВ има ту још много да се експериментише.

Звезда може да уклони с пута Черноморец, али ни тада не би требало да се помисли да је нашла чудотворну формулу. Наговештавала је она раније да може и да се вине у веће висине, међутим, тамо се није задржала.

Да ли јој фали овакав или онакав играч је тема која је увек отворена. Црвеној звезди последњих година недостаје самопоуздање које су имале њене раније генерације. Она као тим лако губи главу, чак и кад је резултат повољан по њу.

Када је у Вестманејару остала с играчем мање више није била екипа која, истина, игра бледо, али не допушта противнику да је угрози. Финиш с ИБВ-ом се претворио у зебњу да за трен ока све може да потоне.

Да би овај тим пружио оно што може, ма колико то било, од њега не треба да се траже голови, победе, титуле, улазак у такмичење по групама у Европи, него да играју слободно, да аплаузе добијају не зато што су оставили срце на терен, него што су извели смишљену комбинацију, што су пробали да одиграју нешто надахнуто, па макар то и не успело тада.

Али, тако ће се ослободити страха од грешке, а он их, због нагомиланих година без радости, све више спутава. Фудбал није борилачки спорт, него игра, фудбалери нису борци, него играчи, али побркали смо лончиће.