Kad bi igrači više bili igrači...

Crvena zvezda je prošla IBV (2:0 u Beogradu i 0:0 u Vestmanejaru) i sada treba da razmišlja o narednom protivniku. To je Černomorec iz Odese, koji je u drugom kolu predtakmičenja za Ligu Evrope u revanšu pobedio Dačiju s 2:0, čime je premašio njenu prednost iz Kišinjeva od 2:1.

Čemu „crveno-beli” mogu da se nadaju protiv ukrajinskih „crnomoraca”? Prva utakmica je 1. avgusta u Odesi, a druga sedam dana kasnije u Beogradu. Što će odluka pasti na njenom stadionu trebalo bi da bude prednost Crvene zvezde. A šta još pored toga?

Po igri, ne samo na Islandu, nego i kod kuće, Zvezda ima mnogo briga. One su tolike da niko među „crveno-belima” ne taji da tako više ne može. Ta samokritika je za pohvalu.

Međutim, ona je postala uobičajena kad dođe novi trener. Stojanovićevi prethodnici su duže ili kraće vreme vraćali nadu da je Zvezdi konačno krenulo, ali bi, pre ili kasnije, i ona iščeznula.

Početak ove sezone, uprkos tome što je prebrođena prva prepreka, navodi na razmišljanje da li Zvezda može da se otrgne sudbini, koja je prati poslednjih godina. Ime Černomorec ne uliva strah u kosti, ali za „crveno-bele” je već duže vreme svaki orah vrlo tvrd.

Pod višegodišnjim pritiskom da nešto uradi u Evropi i vrati titulu prvaka države Crvena zvezda svakog leta i svake zime pokušava da nađe čarobnu kombinaciju igrača da to i ostvari. Ovo je sedma godina kako pokušava da u hodu i stvori igru i ostvari takmičarske želje.

Mešaju u epruveti njeni stručnjaci i iskusne igrače, i mlade reprezentativce, i đake iz svoje omladinske škole, i strance, ali čarobnog napitka još nema i na osnovu onoga što su pokazali protiv IBV ima tu još mnogo da se eksperimentiše.

Zvezda može da ukloni s puta Černomorec, ali ni tada ne bi trebalo da se pomisli da je našla čudotvornu formulu. Nagoveštavala je ona ranije da može i da se vine u veće visine, međutim, tamo se nije zadržala.

Da li joj fali ovakav ili onakav igrač je tema koja je uvek otvorena. Crvenoj zvezdi poslednjih godina nedostaje samopouzdanje koje su imale njene ranije generacije. Ona kao tim lako gubi glavu, čak i kad je rezultat povoljan po nju.

Kada je u Vestmanejaru ostala s igračem manje više nije bila ekipa koja, istina, igra bledo, ali ne dopušta protivniku da je ugrozi. Finiš s IBV-om se pretvorio u zebnju da za tren oka sve može da potone.

Da bi ovaj tim pružio ono što može, ma koliko to bilo, od njega ne treba da se traže golovi, pobede, titule, ulazak u takmičenje po grupama u Evropi, nego da igraju slobodno, da aplauze dobijaju ne zato što su ostavili srce na teren, nego što su izveli smišljenu kombinaciju, što su probali da odigraju nešto nadahnuto, pa makar to i ne uspelo tada.

Ali, tako će se osloboditi straha od greške, a on ih, zbog nagomilanih godina bez radosti, sve više sputava. Fudbal nije borilački sport, nego igra, fudbaleri nisu borci, nego igrači, ali pobrkali smo lončiće.