Дивљи амбасадори

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ва­шинг­тон – Јед­на од атрак­ци­ја аме­рич­ке пре­сто­ни­це сва­ка­ко је и ње­гов зоо-врт, ко­ји је део „Смит­со­ни­јан ин­сти­ту­ци­је”, нај­ве­ћег му­зеј­ског ком­плек­са све­та, чи­ји је за­чет­ник, па­ра­док­сал­но, у пр­вој по­ло­ви­ни 19. ве­ка био је­дан Бри­та­нац ко­ји ни­кад ни­је сту­пио на тле САД.
Под кро­вом „Смит­со­ни­ја­на” да­нас је 19 му­зе­ја, де­вет ис­тра­жи­вач­ких цен­та­ра и по­ме­ну­ти зоо-врт сме­штен на обо­ду нај­ве­ћег пре­сто­нич­ког пар­ка, са­мо на не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра од сим­бо­ла аме­рич­ке по­ли­тич­ке мо­ћи, Бе­ле ку­ће и Кон­гре­са.

По­ре­ђе­ња ра­ди, бе­о­град­ски зоо-врт је на са­мо се­дам хек­та­ра, док се овај (осно­ван 1889) про­сти­ре на чак 69 и има око 2.000 ста­нов­ни­ка ко­ји су „ди­вљи ам­ба­са­до­ри” 400 вр­ста. По­ред то­га што се, као што је слу­чај са сва­ким „Смит­со­ни­јан” му­зе­јом, не пла­ћа ула­зни­ца, два зоо-вр­та раз­ли­ку­ју се и по то­ме што ва­шинг­тон­ски (ко­ји је и „на­ци­о­нал­ни”) има и свој дру­гих део ко­ји ни­је на­ме­њен по­се­ти­о­ци­ма.

Он се на­ла­зи на око 110 ки­ло­ме­та­ра за­пад­но, у не­ве­ли­ком гра­ду Фронт Ро­јал, др­жа­ва Вир­џи­ни­ја. Ра­до­зна­ли ће и та­мо до­ду­ше би­ти до­бро­до­шли го­сти, као што је то не­дав­но био слу­чај са гру­пом стра­них но­ви­на­ра чи­ји је до­ла­зак ор­га­ни­зо­вао Цен­тар за стра­ну штам­пу при Стејт де­парт­мен­ту, али глав­на свр­ха му ни­је по­ка­зи­ва­ње жи­во­ти­ња – већ су­штин­ска бри­га о њи­ма.
„Зоо-вр­то­ви су ево­лу­и­ра­ли од ме­на­же­ри­ја, пре­ко зоо-пар­ко­ва до цен­та­ра за кон­зер­ва­ци­ју жи­во­тињ­ских вр­ста”, об­ја­снио нам је од­мах на по­чет­ку др Сти­вен Мон­форт, ди­рек­тор овог цен­тра чи­ји је зва­ни­чан на­зив „Смит­со­ни­јан ин­сти­тут за кон­зер­ва­тор­ску би­о­ло­ги­ју”.

Ов­де је на мно­го ве­ћем про­сто­ру – 1.300 хек­та­ра – мно­го ма­ње жи­во­ти­ња (и пти­ца): са­мо око 400 пред­став­ни­ка 25 вр­ста, али о њи­ма бри­не, или бо­ље ре­ћи про­у­ча­ва их, око 220 за­по­сле­них, ме­ђу ко­ји­ма је 50 док­то­ра на­у­ка чи­је су спе­ци­јал­но­сти зо­о­ло­ги­ја, еко­ло­ги­ја, ге­не­ти­ка, ре­про­дук­тив­на пси­хо­ло­ги­ја, шу­мар­ство...

Ми­си­ја овог, ре­кло би се, „су­пер­зоо-вр­та” је дру­га­чи­ја од оно­га у цен­тру глав­ног гра­да кроз ко­ји го­ди­шње про­ђе два ми­ли­о­на по­се­ти­ла­ца: да уз по­моћ на­у­ке (и бу­џе­та од 14,7 ми­ли­о­на до­ла­ра) за­у­ста­ви, или бар успо­ри гу­би­так би­о­ди­вер­зи­те­та, или јед­но­став­ни­је ре­че­но, ра­пи­дан не­ста­нак по­је­ди­них вр­ста.

„Да­нас је угро­же­на пе­ти­на вр­ста на пла­не­ти”, из­нео је др Мон­форт у пре­зен­та­ци­ји уз по­моћ ком­пју­тер­ских слај­до­ва, уз на­по­ме­ну да „ми зна­мо ве­о­ма ма­ло о сва­кој”.

Глав­ни про­блем и за­го­нет­ка у зоо-вр­то­ви­ма ши­ром све­та, па и у „Смит­со­ни­ја­ну” је, ка­же, раз­мно­жа­ва­ње жи­во­ти­ња: код не­ких је то јед­но­став­но, а код не­ких из­у­зет­но те­шко. Оно што је на­у­че­но из екс­пе­ри­ме­на­та са до­ма­ћим жи­во­ти­ња­ма и на не­ко­ли­ко ди­вљих вр­ста, не ва­жи за оста­ле: кад су јед­ном из­ме­ште­не из сво­јих при­род­них ста­ни­шта, њи­хо­ве ре­про­дук­тив­не на­ви­ке јед­но­став­но не­ста­ју. А сем то­га, ни­је­дан зоо-врт не успе­ва да одр­жи ге­нет­ску струк­ту­ру жи­во­ти­ња ко­је има.
Овај ком­плекс је за­то спе­ци­јал­на ис­тра­жи­вач­ки цен­тар где се та зна­ња, ко­ли­ко год је мо­гу­ће, про­ши­ру­ју. У то смо се уве­ри­ли по­се­тив­ши ла­бо­ра­то­ри­ју где смо упо­зна­ли јед­ног Нем­ца ко­ји одав­де пра­ти кре­та­ње сло­но­ва у Бур­ми, Ко­лум­биј­ца ко­ји про­у­ча­ва ми­гра­тор­не вр­сте и Мон­гол­ца ко­ји се ба­ви ди­вљим ко­њи­ма ко­ји су из бес­крај­них сте­па ње­го­ве зе­мље пот­пу­но не­ста­ли.

„Свет се ме­ња, по­ку­ша­ва­мо да схва­ти­мо ко­ли­ко је еко­ло­шки си­стем на­ше пла­не­те ком­плек­сан и ди­на­ми­чан”, об­ја­шња­ва др Мон­форт. „Гу­би­так при­род­них ста­ни­шта је нај­ве­ћа прет­ња, јер љу­ди­ма тре­ба све ви­ше про­сто­ра, што до­во­ди до све че­шћих су­ко­ба са жи­во­ти­ња­ма. Ми на­сто­ји­мо да про­на­ђе­мо на­чин да се тај су­коб ко­ли­ко год је мо­гу­ће кон­тро­ли­ше у обо­стра­ном ин­те­ре­су.”
Кад смо по­том кре­ну­ли у оби­ла­зак овог зоо-вр­та, нај­пре смо се за­у­ста­ви­ли по­ред огра­ђе­ног про­сто­ра са 15 при­ме­ра­ка нео­бич­них жи­во­ти­ња. Њу­шком и бо­јом кр­зна под­се­ћа­ју на ли­си­це, а по ди­мен­зи­ја­ма те­ла на ве­ћег пса. А у ства­ри су ву­ко­ви. По­себ­ни, та­ко­зва­ни бра­зил­ски.

Пол Ма­ри­нер, чи­је је зва­ње „ку­стос” у овом ин­сти­ту­ту, об­ја­шња­ва да су се ове зве­ри дав­но ге­нет­ски уда­љи­ле од сво­јих вуч­јих ро­ђа­ка, али да ипак при­па­да­ју њи­хо­вој ло­зи. У Бра­зи­лу и окол­ним зе­мља­ма има их око 23.000, али су упр­кос то­ме угро­же­ни, па су ов­де да се на вре­ме при­ла­го­де жи­во­ту „у за­ро­бље­ни­штву” и ти­ме се обез­бе­ди њи­хо­ва ге­нет­ска ре­зер­ва.
„Кад се број при­ме­ра­ка не­ке вр­сте све­де са­мо на не­ко­ли­ко хи­ља­да, она је обич­но на бес­по­врат­ном пу­ту не­стан­ка”, об­ја­шња­ва Ма­ри­нер.

Ове цр­вен­ка­сте ву­ко­ве ко­ји не из­гле­да­ју мно­го пи­то­ми­је од сво­јих си­вих ро­ђа­ка, јед­ног по јед­ног, хра­ни Ма­ри­не­ро­ва ко­ле­ги­ни­ца Џин­џер Ај. На ме­ни­ју су би­ли ми­ше­ви, ба­на­не и ја­бу­ке, ко­је им ба­ца пре­ко огра­де.

„Још на­сто­ји­мо да до­ку­чи­мо ко­ја ис­хра­на им је нај­а­де­кват­ни­ја и да од­ре­ди­мо пра­ву рав­но­те­жу из­ме­ђу жи­во­тињ­ских про­те­и­на и биљ­не ком­по­нен­те”, об­ја­шња­ва нам.
У при­ро­ди, ови ву­ко­ви су са­мот­ња­ци, ни­кад не фор­ми­ра­ју чо­по­ре. Хра­не се сит­ним жи­во­ти­ња­ма и во­ћем, по­себ­но ја­бу­ка­ма. Ов­де су на свет до­не­ли чак 17 мла­ду­на­ца, што се сма­тра ве­ли­ким успе­хом. „Циљ нам је да их про­у­чи­мо и вра­ти­мо у ди­вљи­ну”, ка­же Ма­ри­нер.
По­том нам је по­ка­за­но не­ве­ли­ко кр­до она­ге­ра, пер­сиј­ских ди­вљих ма­га­ра­ца (не­што круп­ни­јих од до­ма­ћих), ко­је љу­ди ни­су ус­пе­ли да при­пи­то­ме, а у ди­вљи­ни их је са­мо још око две хи­ља­де. Оти­шли смо за­тим до огра­ђе­ног про­сто­ра ко­ји је с кра­ја на крај пре­ме­ра­ва­ла гру­па ге­пар­да, та­ко­ђе угро­же­на вр­ста (у це­лом све­ту не­ма их ви­ше од 10.000).

Про­блем са њи­ма је што се у зоо-вр­то­ви­ма и слич­ним усло­ви­ма, спа­ру­је са­мо њих 30 од­сто. Ов­де су ме­ђу­тим ус­пе­ли да от­кри­ју раз­лог за то: кад су жен­ке у гру­пи, а та­ко је увек у зоо-вр­то­ви­ма, са­мо она до­ми­нант­на еми­ту­је хор­мо­не плод­но­сти при­кри­ва­ју­ћи ти­ме да су и дру­ге спрем­не на па­ре­ње.
По­што у ди­вљи­ни сва­ка жен­ка има сво­ју те­ри­то­ри­ју кроз ко­ју у по­тра­зи за парт­нер­ком про­ла­зе муж­ја­ци, и ов­де је при­ме­њен исти прин­цип: за њих је одво­јен про­стор не­што ве­ћи од че­ти­ри хек­та­ра, при че­му је сва­ка до­би­ла сво­ју (огра­ђе­ну) те­ри­то­ри­ју. Ре­зул­тат је био по­вод за ве­ли­ку ра­дост: че­ти­ри при­но­ве.

Нај­за­ни­мљи­ви­ја и до­не­кле би­зар­на при­ча ко­ју смо чу­ли би­ла је љу­бав­на исто­ри­ја јед­не ждра­ли­це. Реч је о ве­ли­ким пти­ца­ма се­ли­ца­ма по­зна­тим по то­ме што муж­јак и жен­ка ус­по­ста­вља­ју трај­но парт­нер­ство, али и по свом „свад­бе­ном пле­су” уочи сва­ког па­ре­ња.
Јед­на од тих пти­ца ов­де је за свог парт­не­ра ода­бра­ла – свог чу­ва­ра Кри­са Кро­ва. По­ре­ме­ћај у ње­ним ин­стинк­ти­ма иза­зва­ла је по свој при­ли­ци чи­ње­ни­ца да је од­ра­ста­ла ме­ђу љу­ди­ма, уме­сто са дру­гим ждра­ло­ви­ма. Да­ли су јој име „Вол­нат” (орах).

Вол­нат до сво­је 24 го­ди­не ни­је има­ла соп­стве­не ждра­ли­ће, а он­да је свој ри­ту­ал па­ре­ња за­по­че­ла пред но­вим чу­ва­рем. Нор­мал­но, ка­да вр­ше ве­штач­ку оплод­њу, чу­ва­ри пти­цу мо­ра­ју да об­у­зда­ју и то ура­де при­сил­но. Ова је ме­ђу­тим Кри­су Кро­ву мир­но до­зво­ли­ла да ве­те­ри­нар­ску про­це­ду­ру оба­вља кад год за то до­ђе вре­ме. Ре­зул­тат је да је на свет, од 2004, ка­да је до­спе­ла ов­де, до­шло пет ње­них ждра­ли­ћа, ко­ји су већ има­ли и соп­стве­но по­том­ство.