Балкански клинци на путу по ЕУ

Од нашег специјалног извештача

Берлин – Марко Трајковић са Учитељског факултета, Светислав Мијатовић и Чедомир Шкорић са Физичког факултета чине бенд под називом „Градске цуре”. Идеја им је да свирају и певају по градовима ЕУ, можда и зараде који динар, док упознају друге државе и народе, и да што боље представе Србију у „белом свету”.

Они су део групе од 70 најбољих студената завршних година из Србије, победника конкурса „Путујемо у Европу” Европског покрета у Србији и амбасаде Аустрије, који су се са својим колегама из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Албаније сусрели у Берлину, првој станици на путу кроз Европску унију.

Сви они имају веома висок просек оцена, а девете и десетке у индексу су нарочито за поштовање на физичкој хемији. Ивана Коматина сада уписује четврту годину, а у септембру одлази у Русију на месец и по дана, где ће се усавршавати на Универзитету „Ломоносов”.

– Ове године имамо групу од 150 студената из региона, а из Србије 70. Упркос економској кризи, успели смо да обезбедимо интеррејл карте за 22 дана путовања, џепарац, студентску картицу за разне попусте, путно осигурање... – набраја Ивана Поњавић из ЕПУС-а.

Програм којем су се за ових девет године придружили бројни донатори и медијски спонзори, укључујући и наш лист, до сада је наградио више од 1.200 студената. Покренут је 2005. године, када је добити визу за земље ЕУ било готово „немогућа мисија” и када су сва истраживања показивала да више од 70 одсто младих никада није путовало у иностранство.

У међувремену се ситуација променила, али је програм настављен. Како је рекао Маркус Лукс из Фондације „Роберт Бош”, обраћајући се студентима са Балкана, ово и даље остаје један од највећих пројеката за младе из земаља које су кандидати за улазак у ЕУ.

Млади из региона прво су се састали у Берлину, где су се упознавали током три дана, истовремено упознајући и овај некада подељени град кроз традиционални сити рели. Студенти су подељени у 15 група, са представницима из свих земаља, а циљ је био да на оригиналан начин испуне 22 задатка.

– Један од задатака јесте да фотографишемо предмете који представљају немачку заставу, затим да прошетамо до Берлинског зида, пронађемо неке од знаменитости попут ТВ торња..., а прво смо морали да смислимо име своје групе... – причају Јелена Лековић из Подгорице, Јуџинија из Албаније и Синан Рибић из Босне и Херцеговине.

Синан је будући физиотерапеут из Сарајева, а каже да је конкурисао за овај програм јер воли авантуре и да би упознао људе из других држава. „Нас троје ћемо путовати заједно, а можда нам се још неко прикључи после Берлина. Идемо у Амстердам, Париз, Лисабон. Бићемо у контакту преко Фејсбук странице, ту ћемо обавештавати једни друге где се налазимо”, каже Синан.

Пратимо их док се договарају на енглеском и сликају поред остатака Берлинског зида на Потсдамер тргу, где је најчешће фотографисан део са графитом „Следећи зид који ће пасти је Волстрит” (Next wall to fall – Wallstreet).

Већина младих са којима смо разговарали већ је резервисала смешај у хостелима. Од пре неколико година, као начин да се обиђе свет, веома је популаран и кауч сурфинг, па ће и сада велики број њих користити гостопримство непознатих људи, али ће бити спремни и да гостопримство узврате у својим домовима.

Са највећом групом младих, из Србије, причамо током завршне вечери у Берлину, где је за победника сити релија проглашен десеточлани тим под називом „Балкански клинци”.

Марина Илић је из Сремске Митровице, будући архитекта, провела је шест месеци на стручној пракси у Бразилу и вероватно ће тамо потражити и посао. Нора Месарош из Зрењанина и Јелена Прљевић из Ужица студирају сликарство, а Давор Босанкић из Београда има индекс ФДУ. Упознали су се у возу од Београда до Берлина и са одушевљењем причају о путовању од 25 сати:

– Путовање је, на наше изненађење, прошло добро: прво, воз је стигао, затим стигао је на време и ништа није фалило. Ма, српски воз је бољи од немачког!

Друга половина групе није прошла тако добро, јер су заузели места у лошијем вагону.

– Било је тесно, спавало се и по ходницима, али смо ипак били доброг расположења, забављали су нас момци из бенда „Градске цуре”, упознавали смо се, комбиновали путовања и резервације. Захваљујемо се Железницама Србије, али и молимо за следећу годину још један вагон – причају нам углас.

Питамо их како су се снашли за новац, а они одговарају да су слали молбе компанијама, локалним функционерима, општинама... Већина није одговорила, а они који јесу, слали су по 50, 100 евра, чак је једна од наших саговорница договорила и продају неких својих радова. Они кажу да њихове колеге углавном не шаљу молбе јер су убеђени да нико није заинтересован за подршку младим талентима, али да се ипак нађу и они који имају слуха, тако да саветују студенте да покушавају, без обзира на то колико ће добити негативних одговора и да исто важи и када се тражи пракса или, касније, посао.