Свет иде све брже, све даље

Најбољи атлетичар света у 2006. години и светски рекордер на 100 метара био је истинска звезда Другог београдског интернационалног митинга "Меморијал Артур Такач". Асафа Пауел је и понашањем и брзином оправдао свој долазак у Београд, сезону је започео најбољим резултатом (9,97) и не би требало сумњати и да ће је завршити као први на светској ранг-листи са јошђ бољим резултатом. Ово је била његова 26.  трка у каријери испод границе од 10 секунди, а међу њима су – подсетимо – и три најбрже трке свих времена - 9,79.

Комплимент организаторима и публици је Пауелова јавно изречена жеља да поново дође у Београд.

Без сумње то је и жеља организатора, а нови позив пре свега заслужили су Мозес Масаи (Кенија) који је са 13:08,81 поставио најбољи резултат на свету у овом тренутку на 5.000 метара, Американац Анђело Тејлор који је трчао на 400 метара седми пут ове сезоне и забележио седму победу, Кипранин Јоану Киријакос, који је скочио увис 2,32 м поправивиши лични рекорд за пет сантиметара, Вилфред Бунгеи, победник меморијалне трке на 800 метара, повратница на атлетску стазу Бугарка Ивет Лалова, увек борбена Словенка Јоланда Чеплак...

Штета је што је најбржа жена у 2006. Шерон Симпсон због повреде на загревању морала да одустане од старта на 100 м, што је олимпијски шампион у бацању кугле Јуриј Билоног, као уосталом наш рекордер Драган Перић, због повреде постигао безвредан резултат и што су нека велика атлетска имена као Аљушка Лопез, или Отис Херис и Вадим Василевскис, далеко од некадашње форме и резултата.

Наравно, шета је и што нека велика имена као Рис Хофа или Ирина Јатченко, која су најављивана, ипак нису дошла у Београд.

Што се тиче наше атлетике, она у оваквој конкуренцији није конкурентна. Наравно здраве и спремне Оливера Јевтић, Драгана Томашевић, или "некадашњи" Драган Перић, могли би да буду успешни и против нешто јачих ривала од оних које смо у њиховим дисциплинама видели на Стадиону Партизана. И то је све.

Све док потпуно не стасају Лука Рујевић (његов лични рекорд 20,08 м заслужује све честитке), млађа јуниорка Ивана Шпановић, можда и Душко Маркешевић, који је границу личног рекорда у трци са неупоредиво јачим ривалима спустио за десет секунди, или Милан Јотановић, који се припрема у САД да на Универзитетском шампионату, као и Рујевић, пребаци границу од 20 метара...

Остали, једноставно, нису дорасли оваквој конкуренцији (нема наговештаја ни да ће то бити), а посебно алармантно је то што у већини дисциплина нисмо имали представнике. Ни за последње место.       

Због тога свима који одлучују о нашој атлетици, било у атлетским или владиним (државним) и невладиним организацијама, "Меморијал Артур Такач" мора да послужи као последње упозорење.

Статус "краљице спортова" (то важи и за друга два базична спорта пливање и гимнастику) мора системски да се реши, јер атлетичари и атлетичарке не могу више да тренирају на обећањима.

Врхунски спорт, атлетика поготово, подразумева свакодневни, целогодишњи тренинг, подразумева и сваку другу врсту материјалне сигурности, а од тога у Србији не постоји ништа.

Истина, постоје обећања. Постоје и пројекти, средства у градском буџету и Националном инвестиционом плану, приче о булдожерима који ће поравнати новобеоградске ледине да би се изградио атлетски центар, најаве идејних пројеката...

И после више од две године, упркос безброј пута поновљених обећања градских челника, чак и највиших државних фукнционера, обично изговараних у свечарским приликама при сусретима са атлетским легендама као што је Карл Луис, да ћемо изградити атлетски центар - од тога нема ништа    

Због тога и није чудно да спортски директор Атлетског савеза Србије Драгутин Топић размишља о оставци, јер не може да добије ни средства за програме оних атлетичара који могу да нас успешно представљају на највећим светским такмичењима. О елементарним инфраструктурним потребама (стадион, дворана...) да и не говоримо.