Бугарка срушила завет српског нежење у осамдесетој

Мокра Гора – Док је „ћирина” парњача димила усред Шаргана на стајалишту Шарганске осмице званом Луди камен, своје судбоносно „да” ту су изговорили Љубомир Радић и Меглена Андонова. Он Србин из Канаде, крочио у осамдесето лето. Она из Бугарске, у четрдесетој.

„Срећно и дуговечно” повикаше весели сватови кад су се младенци по завршетку црквеног обреда венчања крај Лудог камена, места чувеног по брачним церемонијама, пољубили за почетак брака. Љубомир виталан, бркат и стасит, у свечану железничку униформу одевен, с дугом седом косом коју је у реп свезао. Меглена лепа и весела, у дугој венчаној хаљини. Њему је ово први званични брак, она се већ једном удавала. На свадби стотинак званица, с разних страна света: из Канаде, Аустралије, Бугарске, Републике Српске, Србије.

– Наш Љубо је посебан човек. Поносимо се њиме, успешан је и сналажљив, цео свет пропутовао. Има неку енергију која му не дозвољава да стане. А године не осећа – кажу младожењини сродници док поцупкују у ритму „ужичанке” коју оркестар свира.

Кад су младенци и сватови у суботње поподне луксузним аутомобилима ушли у станицу Мокра Гора, дочекала их је игра фолклорног друштва, свирка трубача и „ћирина” композиција с парном локомотивом да их повезе Шарганом. Пред возом су се постројили железничари са Осмице, сви у свечаним железничким униформама. Са станице је специјални свадбени воз кренуо вијугавом трасом дугом 14,5 километара од Мокре Горе до Шарган Витаса и још толико назад.

И све то у организацији Музејско-туристичке железнице Шарганска осмица, а по посебној жељи добростојећег Љубомира, будући да је он у раној младости кратко радио као ложач на парној локомотиви на овој прузи. Млада, наравно, није имала ништа против да се венчање баш овде организује.

А у „ћири” свирка, песма и послужење, како весељу и приличи. „Бањалуко и та твоја села...” одјекује песма из вагона с младенцима док се воз успиње кривинама Шаргана. Све до врха планине, на Шарган Витасима, где смо паузу за повратак искористили да с младенцима за „Политику” попричамо.

– Родио сам се у селу Јошавка Горња код Бањалуке. С родитељима, нас осморо деце. Немам ни дана школе, научих сам ћирилицу и латиницу. Радио у младости разне послове, па и као ложач на „ћириној” локомотиви. Кад почех да осећам проблеме што ми је деда био четнички командант, решим да од лошег система побегнем у свет. Одем 1957. најпре у Аустрију, а затим и преко океана. Обећах оцу: из Чикага ћу послати дописну карту, у Јошавку ћу се вратити с белом лимузином, цео свет ћу пропутовати. Обећано сам остварио – казује Љубо Радић.

Без долара у џепу нашао се у Торонту, али није посустао.

– Брао сам дуван, секао шуму, радио у пиланама и рудницима, увек сањајући да постанем професионални молер. Три године касније случајно ми се за то пружи прилика и крену молерски послови: у Канади, па у Чикагу, Лос Анђелесу. Временом сам своју екипу од 35 људи формирао. И би доста новца, зато га данас овде, у својој земљи, овако трошим. Своју фамилију довео сам у Канаду, ко год је хтео. Био сам им одскочна даска. И сви раде и зарађују, деца се рађају, а мени је срце пуно – прича младожења, који је од своје 65. године у пензији, али и сада с браћом повремено ради у фирми. Живи у Едмонтону, има и кућу у завичају.

– Много путујем светом. Путовао сам у Аустралију, Јапан, Индију, Хонгконг, југ Африке, био на карневалу у Рију, обишао Карипска острва, а Америку боље знам него своју Бањалуку. И никад до сада нисам брак заснивао. Било је много веза с разним женама, Американке баш воле нас стасите и високе. Из ванбрачних веза имам једног сина и две кћери. Ипак, законит брак сам избегавао, све до сада.

И свадбена торта у облику „ћире (Фото С. Јовичић)

На питање како је Меглена успела да му освоји срце и сруши тај његов завет нежење, Љубо одговара: – С Мегленом сам се случајно упознао пре две године у Ћустендилу у једној апотеци, где сам тражио таблете против главобоље. Допао ми се њен изглед. Упутих јој комплимент, она прихвати и брзо смо се спојили. После две недеље дођем ту поново и понудим јој да живимо заједно, а касније и брак. Данас се још питам шта се у мени тада преломило. Наравно, не кајем се. Не смета разлика у годинама. Одемо тако негде, па је у друштву гледају млађи фрајери. Ма само ви гледајте, али она са мном иде на спавање, а не с вама, кажем им.

Већ две године Љубо и Меглена су заједно, уз повремена виђања. Он у Едмонтону, она у Софији, а стари каваљер скоро сваког месеца дође код изабранице свог срца, остане недељу-две. И путују светом заједно.

А шта је оно у чему искусни Љубо Меглену привлачи: – Он је фин и пажљив човек, прави џентлмен. Разлика у годинама није битна, Љубо је суперенергичан. Обоје смо нестандардни људи, помало луцкасти. Како каже ваша песма „луцкаста си ти, такав сам и ја”. Две године смо заједно, све је боље и боље – објашњава она.

И онда је воз кренуо низ Осмицу ка Мокрој Гори. Младенце је најпре на станици Јатаре чекала младеначка торта у облику локомотиве, а онда и црквено венчање на Лудом камену. Два свештеника, српски и бугарски, венчали су Љубомира и Меглену. Славље је увече настављено у Мокрој Гори.

– Њих двоје су прави пар. А то што је она толико млађа од њега, није Љубов проблем. Он се родио на време, она мало касније – примећује Никола Загорац из Едмонтона, кум на овој необичној свадби.