Bugarka srušila zavet srpskog neženje u osamdesetoj

Mokra Gora – Dok je „ćirina” parnjača dimila usred Šargana na stajalištu Šarganske osmice zvanom Ludi kamen, svoje sudbonosno „da” tu su izgovorili Ljubomir Radić i Meglena Andonova. On Srbin iz Kanade, kročio u osamdeseto leto. Ona iz Bugarske, u četrdesetoj.

„Srećno i dugovečno” povikaše veseli svatovi kad su se mladenci po završetku crkvenog obreda venčanja kraj Ludog kamena, mesta čuvenog po bračnim ceremonijama, poljubili za početak braka. Ljubomir vitalan, brkat i stasit, u svečanu železničku uniformu odeven, s dugom sedom kosom koju je u rep svezao. Meglena lepa i vesela, u dugoj venčanoj haljini. Njemu je ovo prvi zvanični brak, ona se već jednom udavala. Na svadbi stotinak zvanica, s raznih strana sveta: iz Kanade, Australije, Bugarske, Republike Srpske, Srbije.

– Naš Ljubo je poseban čovek. Ponosimo se njime, uspešan je i snalažljiv, ceo svet proputovao. Ima neku energiju koja mu ne dozvoljava da stane. A godine ne oseća – kažu mladoženjini srodnici dok pocupkuju u ritmu „užičanke” koju orkestar svira.

Kad su mladenci i svatovi u subotnje popodne luksuznim automobilima ušli u stanicu Mokra Gora, dočekala ih je igra folklornog društva, svirka trubača i „ćirina” kompozicija s parnom lokomotivom da ih poveze Šarganom. Pred vozom su se postrojili železničari sa Osmice, svi u svečanim železničkim uniformama. Sa stanice je specijalni svadbeni voz krenuo vijugavom trasom dugom 14,5 kilometara od Mokre Gore do Šargan Vitasa i još toliko nazad.

I sve to u organizaciji Muzejsko-turističke železnice Šarganska osmica, a po posebnoj želji dobrostojećeg Ljubomira, budući da je on u ranoj mladosti kratko radio kao ložač na parnoj lokomotivi na ovoj pruzi. Mlada, naravno, nije imala ništa protiv da se venčanje baš ovde organizuje.

A u „ćiri” svirka, pesma i posluženje, kako veselju i priliči. „Banjaluko i ta tvoja sela...” odjekuje pesma iz vagona s mladencima dok se voz uspinje krivinama Šargana. Sve do vrha planine, na Šargan Vitasima, gde smo pauzu za povratak iskoristili da s mladencima za „Politiku” popričamo.

– Rodio sam se u selu Jošavka Gornja kod Banjaluke. S roditeljima, nas osmoro dece. Nemam ni dana škole, naučih sam ćirilicu i latinicu. Radio u mladosti razne poslove, pa i kao ložač na „ćirinoj” lokomotivi. Kad počeh da osećam probleme što mi je deda bio četnički komandant, rešim da od lošeg sistema pobegnem u svet. Odem 1957. najpre u Austriju, a zatim i preko okeana. Obećah ocu: iz Čikaga ću poslati dopisnu kartu, u Jošavku ću se vratiti s belom limuzinom, ceo svet ću proputovati. Obećano sam ostvario – kazuje Ljubo Radić.

Bez dolara u džepu našao se u Torontu, ali nije posustao.

– Brao sam duvan, sekao šumu, radio u pilanama i rudnicima, uvek sanjajući da postanem profesionalni moler. Tri godine kasnije slučajno mi se za to pruži prilika i krenu molerski poslovi: u Kanadi, pa u Čikagu, Los Anđelesu. Vremenom sam svoju ekipu od 35 ljudi formirao. I bi dosta novca, zato ga danas ovde, u svojoj zemlji, ovako trošim. Svoju familiju doveo sam u Kanadu, ko god je hteo. Bio sam im odskočna daska. I svi rade i zarađuju, deca se rađaju, a meni je srce puno – priča mladoženja, koji je od svoje 65. godine u penziji, ali i sada s braćom povremeno radi u firmi. Živi u Edmontonu, ima i kuću u zavičaju.

– Mnogo putujem svetom. Putovao sam u Australiju, Japan, Indiju, Hongkong, jug Afrike, bio na karnevalu u Riju, obišao Karipska ostrva, a Ameriku bolje znam nego svoju Banjaluku. I nikad do sada nisam brak zasnivao. Bilo je mnogo veza s raznim ženama, Amerikanke baš vole nas stasite i visoke. Iz vanbračnih veza imam jednog sina i dve kćeri. Ipak, zakonit brak sam izbegavao, sve do sada.

I svadbena torta u obliku „ćire (Foto S. Jovičić)

Na pitanje kako je Meglena uspela da mu osvoji srce i sruši taj njegov zavet neženje, Ljubo odgovara: – S Meglenom sam se slučajno upoznao pre dve godine u Ćustendilu u jednoj apoteci, gde sam tražio tablete protiv glavobolje. Dopao mi se njen izgled. Uputih joj kompliment, ona prihvati i brzo smo se spojili. Posle dve nedelje dođem tu ponovo i ponudim joj da živimo zajedno, a kasnije i brak. Danas se još pitam šta se u meni tada prelomilo. Naravno, ne kajem se. Ne smeta razlika u godinama. Odemo tako negde, pa je u društvu gledaju mlađi frajeri. Ma samo vi gledajte, ali ona sa mnom ide na spavanje, a ne s vama, kažem im.

Već dve godine Ljubo i Meglena su zajedno, uz povremena viđanja. On u Edmontonu, ona u Sofiji, a stari kavaljer skoro svakog meseca dođe kod izabranice svog srca, ostane nedelju-dve. I putuju svetom zajedno.

A šta je ono u čemu iskusni Ljubo Meglenu privlači: – On je fin i pažljiv čovek, pravi džentlmen. Razlika u godinama nije bitna, Ljubo je superenergičan. Oboje smo nestandardni ljudi, pomalo luckasti. Kako kaže vaša pesma „luckasta si ti, takav sam i ja”. Dve godine smo zajedno, sve je bolje i bolje – objašnjava ona.

I onda je voz krenuo niz Osmicu ka Mokroj Gori. Mladence je najpre na stanici Jatare čekala mladenačka torta u obliku lokomotive, a onda i crkveno venčanje na Ludom kamenu. Dva sveštenika, srpski i bugarski, venčali su Ljubomira i Meglenu. Slavlje je uveče nastavljeno u Mokroj Gori.

– Njih dvoje su pravi par. A to što je ona toliko mlađa od njega, nije Ljubov problem. On se rodio na vreme, ona malo kasnije – primećuje Nikola Zagorac iz Edmontona, kum na ovoj neobičnoj svadbi.