Да ли су нам потребни ватрогасни тенкови?

У 2007. години пожари у Србији захватили су укупну површину од 5.500 хектара. Процењена је материјална штета од око 1,5 милијарди динара (према тада важећем курсу, око петнаест милиона евра). У 2012.години пожари на отвореном простору захватили су далеко веће површине. Изгорело је 20.238 хектара шуме, 8.549 хектара пашњака и ливада,260 хектара воћњака и винограда и 1.602 хектара стрмних усева. Цена коју је Србија требало да плати само по основу директне штете вишеструко је увећана и достигла је вредност од око педесет милиона евра.

Додајмо материјалним губицима и ненадокнадиви губитак 16 људских живота, међу њима и храбриx ватрогасаца, и 79 људи који су повређени. У одбрани од пожара и сузбијању ватрене стихије учествовало је око 700 ватрогасаца. Ангажоване су и јединице Војске Србије и многи грађани добровољци. Извесно је да би површине захваћене пожарима биле мање да смо имали више специјалних ватрогасних возила, наравно и специјалних авиона за пожаре на неприступачним теренима. Прошлог лета ангажована су два хеликоптера МУП-а Србије, три Војске Србије и два авиона Руске Федерације.

Сектор за ванредне ситуације и Републички штаб планирају повећање броја обучених ватрогасаца (пријем 500 људи до краја 2013), што би требало да кошта око пет милиона евра на годишњем нивоу, док би набавка специјалних возила коштала три милиона евра.

Када је реч о набавци специјалних ватрогасних возила, ваља имати на уму да се њихова појединачна цена креће у распону од око 50.000 до 150.000 евра, док један руски авион „беријев200“ кошта око четрдесет милиона евра.

Овде треба подсетити да у Војсци Србије постоји већи број старијих типова тенкова (Т-55) на депоима и извесна количина борбених возила пешадије (БВП М-80). Један број тих и других гусеничних возила могао би да се конвертује у возила за гашење пожара. Таква решења у свету постоје у више држава, од НР Кине,РускеФедерације,Украјине, преко Европе, до САД. Конвертовани тенкови и БВП, са којих је скинута купола са наоружањем а надограђена цистерна за воду уз одговарајуће уређаји за руковање шмрковима, коштају у иностранству од четиристо хиљада до два милиона долара. У Русији ће се на изложби наоружања и војне опреме у Нижнем Тагилу(RAE 2013), септембра ове године, појавити ново конвертовано возило (тенк Т-72)као возило СПМ (Специјалнаја пожарнаја машина), које има три члана посаде са уређајем за навођење „воденог топа“ из затвореног возила са 25 кубних метара воде адобацује млаз 100 метара од возила.Према подацима од 23. јула 2013, у резерви Војске Србије има 48 таквих тенкова и око 200 борбених возила пешадије (БВП М-80), која би такође могла да се конвертују за носивост око шест хиљада литара воде. Типични су и модели из Словачке и Русије, SPOT-55 и ГПМ-54, оба на бази тенкова Т-54/Т-55. Носе по десет-једанаест тона воде, бацају водени млаз 65 метара од возила.

Гусенична возила, у варијанти ватрогасних, имају предности над стандардним ватрогасним возилима због високе проходности ван путева, могућности преласка преко различитих канала, камењара, камених ограда и других препрека.Посаде су у затвореном возилу, изоловане од гасова и високе температуре; возила су мање осетљива на оштећења од падања грана и других материјала; гусенице су отпорније на жар и прелазак ватрених жаришта од точкова аутоцистерни.

ВТИ Војске Србије израдио је 2009.године идејни пројекат за конверзију тенка Т-55 у ватрогасно возило. Међутим, та идеја није верификована од надлежних органа у Министарству одбране и ГШ ВС. Због чега – није ми познато. Подсећам да је ВТИ израдио и прототипски модел универзалног инжињеријског возила (на Сајму НВО Партнер2005. приказан као ВИУ „Муња“), али ниједан примерак није ушао у производњу, то јест у оперативну употребу ВС. Цена конверзије једнога Т-55 у ВИУ „Муња“ износила је око 200.000 долара. Ако би се приступило изради ВТ-55 конверзијом тенка Т-55, цена би била упола мања; за два милиона долара могло би се обезбедити око 20 ватрогасних тенкова.

Дакле, у Србијии даље имамован оперативне употребевише од 200 тенкова Т-55 и поставља се питање њихове судбине. Министарство одбране је плаћало око 3.500 долара за резање једног тенка, када се еуфорично приступило томе задатку, пре неколико година у Вршцу, где су тенкови сопственим ходом пристизали под бренере, без процене да ли нешто рационалније за војску и друштво може са њима да се учини.Ако је војностратегијска процена таква да нам не треба 1.025 тенкова (колико Србија према регионалном споразуму може да има), искористимо их макар за неке рационалне намене, а не да их нагриза корозија и да остану с неизвесном будућношћу и обавезом да их јединице за техничко одржавање сервисирају, иако су у „конзервацији“. Србија ипак није толико богата да је се то не тичe.

Генерал у пензији