Млади пијаниста чека помоћ за студије у Бечу

У соби Душана Сретовића места има само за клавир и кревет. Соба је заправо тек нешто мало шира од клавира, на којем овај седамнаестогодишњак изводи дела која професоре у Србији, али и у Европи остављају без даха. Овај момак не импресионира само својим музичким умећем, већ и осмехом који није успела да избрише ни страшна несрећа 2007. године, када је на њега налетео трамвај у београдској Улици војводе Степе, након чега је остао без леве ноге.

Данас носи протезу, временом је научио како да користи и леву педалу на клавиру, што је било равно „немогућој мисији”, а ових дана је добио позив за школовање на престижном музичком конзерваторијуму у Бечу. Уз позив, који је унео радост у дом на Вождовцу, у којем живи са родитељима и сестром, стигао је и „хладан туш” – факултет тражи гаранцију од 7.000 евра за сваку од четири године студија.

Врата нам отвара Весна Бјелановић-Сретовић, дефектолог у пензији, и одмах нам објашњава да она никада није спадала у амбициозне маме, али да после силних награда које је Душан добио на такмичењима, не може а да не каже да је он изузетан таленат којег држава не би требало да остави на „цедилу”, као што је то било када су се борили са скупим лекарским рачунима и издржали захваљујући често и непознатим људима добре воље.

– Ко зна где би били данас да није било дивних људи који су помагали емотивно, материјално… Једна од њих је професорка Маја Вуковић, на чијем клавиру Душан данас свира. Када је настрадао, професорка је дошла у болницу и тражила да га упишемо у школу, иако ми у том тренутку нисмо знали ни да ли ће икада да хода, а камоли да свира. Али, она је само затражила потпис и организовала комплетну наставу – каже Весна Сретовић.

Душан је ове године матурирао на теоретском одсеку музичке школе „Јосип Славенски”, а на вокално-инструменталном ће идуће године, током које би требало да буде и на припремној години за Универзитет музичке и драмске уметности у Бечу. За ту припремну годину није потребно да се буде у Аустрији, одлазио би с времена на време, таман и да заврши школу.

– Држава не стипендира одлазак на основне студије у иностранство, такође су нам објаснили да не можемо да рачунамо ни на неку стипендију у Аустрији. Контактирала сам са многим фондацијама, клубовима, странкама, удружењима исељеника, али без успеха – каже Весна и наводи да само смештај у дому, без хране, кошта 350 евра, док се укупни месечни трошкови крећу око 700 евра.

А читава прича је почела фебруара ове године, када је Душан учествовао на међународном такмичењу „Даворин Јенко”. У жирију је била наша пијанисткиња Наташа Вељковић, која ради у Бечу. Одушевљена Душановим извођењем, контактирала је са светским пијанистом професором Кристофором Хинтерхубером, који је рекао да би га одмах примио у класу.

– Ми не тражимо да нам неко да 7.000 евра. Има људи који су поклоници уметности, они који живе у Бечу а немају деце, нама би значило да Душану неко пружи смештај током школовања, да му плати метро, осигурање, пут, ма и 50 евра је добродошло. Борићемо се, друге нема – каже с оптимизмом мама Весна.

Душан преко дана вежба у школи која је празна пошто је сада распуст, а увече излази.

– Мени је живот испуњен и мислим да се све то чује у мојој музици: и филмови и књиге и другари и изласци, све то утиче на квалитет музике коју изводим. Нема свако ту срећу да од најранијих дана зна чиме ће се бавити у животу и да ужива у ономе што ради и ја сам захвалан на томе – каже Душан и додаје да га је несрећа учинила још позитивнијим.

Мама Весна каже да је ово једна од ретких прилика када у њиховом стану нема најмање десеторо људи.

Душан 13. септембра пуни 18 година. Надамо се да ће се после читања овог текста наћи неко ко ће овом скромном момку и великом таленту прославу рођендана учинити – незаборавним.