Ко иде пречицом наилази на скулптуру

Аранђеловац – У атељеу на рубу Парка Буковичке бање неколико вајара цео месец клешу скулптуре у белом мермеру на слободну тему. Реч је о 48. симпозијуму „Бели Венчац” смотре уметности „Мермер и звуци”, а вајар и селектор Мрђан Бајић, који је желео да манифестацију приближи зениту из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, изабрао је, како је нагласио, уметнике који нису специјализовани за камен, али су зато специјалисти за уметност.

У Аранђеловцу бораве Ричард Дикон, британски скулптор, професор на Националној школи ликовне уметности „Бозар” у Паризу и добитник „Тарнерове награде”, који у фебруару 2014. излаже у Галерији „Тејт модерн” у Лондону, потом брачни пар сликара Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић и вајар Радош Антонијевић. На овој вајарској смотри направљено је 200 скулптура, већи део смештен је по градовима Југославије, а 80 припада збирци у Парку Буковичке бање као власништво аранђеловачке општине.

Ричард Дикон објашњава да идеју промишља кроз технологију рада. „Скулптуру видим као семиолошку разлику између куваног и пресног. Пре сам за сечење него клесање мермера, јер на тај начин уметник, између осталог, штеди енергију. А овим својим радом у Аранђеловцу представићу разлику између архитектуре и природе ”, каже Дикон.

„Скулптуре у нашем парку налик су музеју у сопственом дворишту. Ви већ имате бренд у свом дворишту”, истиче уметник који живи у Лондону, у насељу Пекам, које је постало бренд захваљујући јунацима серије „Мућке”.

Подсетимо да је Ричард Дикон боравио у Београду 2006. када је са Мрђаном Бајићем предложио да изграде мост, са скулпторским елементима, који би повезивао Калемегдан и Саву, и премрежио улице најоптерећеније саобраћајем. „Добијене су дозволе али није постајао буџет. И даље га нема. До сада сам правио столице и столове, али не и мост који носи предивну симболику”, каже Ричард Дикон.

Брачни пар Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић у Аранђеловцу ради заједничку скулптуру. Објашњавају да увек крећу од контекста – у овом парку чине га дрвеће, зелене површине, стазе и пречице.

„Пречице су урезане у земљу и одлучили смо да ту интервенишемо. Људи који иду пречицом комуницираће са нашим радом. Пошто сенке дрвећа падају на пречице, онај ко иде пречицом делимично ће да гази камен смештен у сенци дрвета”, објашњава Јелица Радовановић.

„Не инсистирамо на рукопису аутора већ дискурсу, то јест мермерној структури која је налик невероватно тврдој коцки шећера. Немамо уметничку сујету пошто смо се потврдили независно једно од другог. Није пресудно ко се први нечега сетио, већ како да проговоримо о томе. У раду препознајемо међусобни утицај, и од тада стварамо заједно”, каже Дејан Анђелковић и примећује да се вајарска смотра „Бели Венчац” разликује од осталих по томе што су скулптуре одмах изложене, а не одлажу се, по обичају, у депое.

Симпозијум „Бели Венчац” до сада је угостио и уметнике из иностранства: Лина Чедвика (Велика Британија), Кингира Азума (Јапан), Ђанкарла Сангрегорија (Италија), Клода Лоста (Француска), а поред њихових, у Парку Буковичке бање налазе се и скулптуре Ивана Мештровића (поклон Народног музеја), Ота Лога, Коље Милуновића, Ангелине Гаталице и других. Аранђеловчани су посебно поносни што су у овом „бисеру вртне уметности 19. века” често боравиле и уживале обе краљевске породице – и Обреновићи и Карађорђевићи. Парк, површине 22 хектара, са неколико минералних извора, проглашен је за природно добро, а крајем осамдесетих година прошлог века постојао је предлог да се уврсти под заштиту Унеска. Та амбиција ни данас није застарела.