Приватно и јавно

Човек који се са нама возио у тролејбусу разговарао је мобилним телефоном толико гласно да смо сви, хтели не хтели, узели учешћа у његовој препирци са непознатим саговорником. Колико сам схватао, радило се о некаквим неиспорученим даскама, можда полицама. Човек се трудио да несавесном испоручиоцу дрвне грађе да до знања како ће „имати посла са њим“. При том је бацао погледе према нама путницима тражећи неку врсту подршке.

На пошти, службеница је разговарала са колегиницом о свом замршеном љубавном случају. Поред ње, у причи су се појављивали он и извесна она која је, очигледно, угрожавала поштаркину срећу. Службенице су разговарале релативно тихо,али ипак довољно гласно да сви ми који смо чекали у реду испред шалтера почнемо да размишљамо о томе како да се он најзад уразуми, одустане од очијукања са њом па да службеница почне да прима уплатнице за струју и инфостан.

У возу за аеродром „Шарл де Гол“два младића су се гадно посвађала. Нисам довољно познавао арго да бих разумео шта је био предмет спора,али сам схватио да се ради о нечем фаталном по обојицу. Сви ми, сведоци,били смо, једноставно, фасцинирани призором и без даха смо пратили сукоб који је у једном тренутку био доведен до усијања и претио да се претвори у тучу. Међутим, баш тада су младићи наједном престали да се свађају, окренули су се ка нама и са капама у рукама почели да пролазе између клупа у вагону. Били су то млади глумци који нису били обични просјаци, већ два озбиљна уметника која, вероватно, у том тренутку нису имала шта да једу.

Шта је то што тако оштро дели драмску уметност од јавног приказивања приватних проблема? Зашто је отворено испољавање страсти у првом случају лепо,а у другом некултурно? Како то да у неком драмском заплету уживамо, поистовећујући се са проблемима јунака, док се у животу над људима који не могу да се контролишу згражамо и презиремо их? Зашто су сукоби на позорници или екрану прихватљиви,а ти исти у животу неумесни?

Постоје најмање два објашњења. Прво је да смо сви ми који конзумирамо филм или позориште нека врста учесника у догађајима који иначе не би требало да нас се тичу. Драмска форма на неки начин легализује наш порив за посматрањем разних шкакљивих, забрањених, недоличних или језивих призора, каквих бисмо се у животу углавном клонили. Заштићени мраком биоскопа или конвенцијом позоришног чина имамо јединствену прилику да присуствујемо интимним моментима других, што би у свакој другој прилици представљало непристојно понашање.

Друго тумачење представља чињеница да су актери драмског дела све саме измишљене личности (ту изузимам биографске филмове који су ионако досадни и никог не дотичу). Дакле, гледам нешто што је проблематично али могу то да чиним с обзиром да то уствари и не постоји. Личи на туђу животну драму која, међутим, очигледно представља плод нечије маште па се моје присуство у томе не може сматрати нечим нелегалним.

Да, али није потребно много памети па да схватимо како се ти измишљени догађаји и односи између јунака и те како односе на ауторе и протагонисте драмског дела. Писци, редитељи и глумци, иако говоре кроз друге, у ствари највише говоре о себи. Сада се поставља кључно питање: да ли су уметници непристојне особе који своје личне проблеме преоблаче у односе измишљених ликова, тврдећи како они не припадају њима него неким тамо другима? Одмах ћу одговорити: нису. Зашто? Због тога што ликови, њихови односи, сукоби, драмске ситуације и остало уметницима служе да би се испричала прича.

Мислим да сам већ једном овде цитирао Ворхола који је рекао да је порнографија све оно што нема причу. Шта је то што причу одваја од гомиле свакодневних, битних и небитних, узбудљивих и досадних догађаја који нас окружују? Идеја. Свака прича постоји само зато да би се преко ње пренело уметниково схватање света у коме живимо. То њега и разликује од осталих људи којима се, мање или више, догађају сличне ствари. Уметник има способност да збивања око себе сагледа посебним очима и да нам их врати, у облику артефакта, тако да они личе на оно што и сами видимо, али су обогаћени баш тим малим додатком – идејом.

Прескочио сам можда најважније примере: „Великог брата“, „Фарму“ и слично. Ни један минут таквог програма нема било какав други задатак осим да у нама призове воајера. Оно што се тамо збива сасвим је налик животу, и то оном његовом скривеном, интимном, често прљавом делу али ни једног тренутка не добија облик приче. Неповезани фрагменти срачунати су да пробуде ниске страсти у гледалишту и – ништа више. Једноставно, нема ту било какве идеје. И зато је reality show порнографија,а неуметност.