С временом на ти

Скоро нисам имао прилике да читао бољу и интересантнију збирку песама, када су млади песници у питању (ех, да их је више!).

...Време је страшан усуд, који царује онолико колико не мислиш о њему... каже млади бањалучки песник Радомир Д. Митрић (1981), иначе добитник и Бранкове и награде Милоша Црњанског за 2005-ту, за прву књигу поезије Носталгија за пуноћом објављене годину дана раније.

Овај стих, на неки начин, покреће ову медитеранску лирско-драматичну мини епопеју и отвара једно специфично митско поље у којем се, у ствари, време потпуно укида и релативизује. Митрићев митски дијалог са временом најбоље показује песма ′′Паун(д)ова последња песма′′ (обавезно прочитати!) у којој се синкретизују симболи одређених епоха, од Артемиде и Актеона, преко Христа и Сионске ватре, све до мудраца Тао философије ...који се питају ко је старији Адам или Тиресија, и зашто јабука замењује смокву искона... 

Константне и наглашене библијске епизоде, на пример у песмама "Зарањање" у којој главну реч има "голубица" и "књига писана на Патмосу" и "Песма узетога Лазара" не делују натегнуто и усиљено, и немају никакву религиозну претензију.

Напротив. Оне су само гласници десакрализованог и дигитално оболелог света у коме је "дух предат ленствовању" како каже наш млади песник!

"Епистола Бранку Миљковићу" је својеврсни омаж великом песнику, али не треба ићи даље од тога и рећи да је Митрићева поезија у миљковићевском духу. Она, додуше, користи ваздух као једно од централних мотива, али у сасвим другачијем светлу. С друге стране, упутно је рећи да Митрић кореспондира са Даниловим у формалном смислу, али без наглашеног језичког барока  

Идеја судбине и судбинског је Митрићу веома драгоцена и он је у песми "Растајање" експлицитно апострофира ...све има своју сврху и да пут који те заправо чека има крајње одредиште на истом несту, на месту одакле си и кренуо на путовање... стоји у епилогу песме која најављује топос путовања који ће се наставити у песми "Улисов синдром. Расан". Тај један очигледан филозофски-суптилан тон још више појачава убедљивост утиска која је алфа и омега Митрићеве збирке.

Мој фаворит је песма "После варвара". У њој песник преживљава најезду "натмурених и дивљих и острвљених у срцу" варвара разговарајући са Кавафијем, Куцијем и књигом Збигњева Херберта коју му је, по песниковим речима, овај сам послао.

Иако су све песме набијене метафором и згуснутим интезивним сликама, читалац нема осећај нечитљивости  и неразумљивости. Напротив.

Е сад, да не буде само похвала. Мини циклус "Минуло недосегнуто није" који се састоји од три песме, су, чини ми се, у одређеној супротности са осталим песмама јер из њих избија разплинути укус српско-романтичарске патетичне идиле у којима не видим Митрићев лични рукопис.

   Још нешто. Митрићева поезија је изашла из провинцијског шињела, да се послужим једном руском фразом, и показала да мали животни не мора да значи и мали духовни простор.

--------------------------------------------------------------------------

У БИТИ - Радомир Д. Митрић

На путу до градске библиотеке увек
размишљам о трајању да бих могао лакше
разумети свет који није само уписан у стварност,
него понајвише у сећање,
у памтљивост.

Одувек сам више веровао књигама него људима,
које боље памте и више говоре од погледа
варљивог, заточеног у видљивост, а понекад
чак и више од биљака које за песнике веже
исти сентимент, исто ћутање о истини,
исто созерцање и иста душа,
смисао постојања, држање по страни а бивање
у средишту језика на којем се домишљава
простор.

То је ваљда знао и видовити Борхес када је
сведочио о томе, осећајући да је књига
срж свемира, јер се кроз њу пројавио Бог.