Скица за споменик Винаверу

У васељени нема заједнице која залог опстанка не види у неговању друштвеног, колективног сећања. Заједница је оно што јесте (и што би можда желела да буде, уколико је способна да артикулише визију своје будућности) захваљујући појединцима који су је задужили. То су особе којима се подижу споменици. Избор тих личности – много више но што на први поглед изгледа – говори о карактеру једног друштва.

Нема сумње да Београду недостају споменици многима – од Миланковића, Растка Петровића, Острогорског, Селимовића, до Киша и Пекића. Нажалост, међу подигнутима постоје и они за које би – по ликовним квалитетима – било боље да никада нису настали. Тако долазимо и до другог важног показатеља стања свести друштва, до тога да није важно само коме је неки споменик подигнут, већ и какав је. О томе да је схватање меморијалне пластике у Србији на почетку трећег миленијума на прилично ниским гранама имамо сведочанство у недавном подизању кипа Николе Тесле на београдском аеродрому. Кршећи правило да у једном граду не може постојати више споменика истој личности, ондашњи а и садашњи први министар, познат по (додуше, само вербалном) залагању за легализам, уложио је свој ауторитет да – без конкурса и са једногласним противљењем надлежних стручних тела – Београд буде украшен "лименим човеком" из "Чаробњака из Оза".

Вероватно је вишегодишња изолација током деведесетих (која је само подупрла нашу традиционалну арогантну самодовољност) великим делом заслужна за чињеницу да овдашњи људи споменик углавном замишљају као бронзану или камену фигуру. Овлашни поглед на новија европска искуства показао би да то одавно није тако.

Да би меморијал био успешан потребна је нека врста синергије између подстицајне личности којој се спомен-обележје подиже и даровитог уметника. Можда је најбољи пример пажљиво, промишљено и ефектно изведеног споменика у којем се евоцирају мисао и судбина, а не телесна датост заслужне личности меморијал на месту на којем се, 26. септембра 1940. године, убио Валтер Бењамин, у Порт-Буу, на граници Француске и Шпаније. Тај споменик који би се могао одредити као дело ленд-арта, или нешто између скулптуре и архитектонског захвата, настао је 1994. године и дело је Данија Каравана. Уметник је главни део меморијала извео као коридор исклесан у живој стени и изнутра обложен плочама зарђалог гвожђа. Унутар коридора постоји 87 степеника који воде у амбис, до литице иза које је море. Идеја подржава Бењаминов најважни топос – онај о пасажима. Меморијал је истовремено и бездан, који асоцира на личну драму Валтера Бењамина, ону која се догодила на том месту, али и отварање видика – што, опет, говори о његовом опусу и утицају који је он остварио на потоњу културу. Кратко речено, то је просторна констелација у којој је великан наглашено присутан иако није

Врцавост, са тастерима

Оно што је Бењамин за теорију друге половине двадесетог века то је (или би морао бити) Станислав Винавер за српски језик, књижевност и културу. Винавер је такође био радознала, увек узнемирена појава, личност енциклопедијских знања, дубоке мисли и луцидног запажања. Човек посвећен темељним вредностима ове културе и истовремено отворен према њеној будућности у коју је страсно веровао. Ако је споменик Бењамину померио границе поимања меморијалне пластике у светским оквирима – Винаверов меморијал могао би то учинити у контексту београдског урбаног пејсажа. То би, дакле, могао бити некакав просторни гест после којег би се расула овештала, уштогљена мисао о простору и меморији у простору.

Да је Винавер управо идеална личност за такав преокрет показује реализовани а непостављени меморијал камерних димензија који је израдио Мрђан Бајић, почетком деведесетих, као део акције која је пратила приказивање филма о Винаверу Бојане Андрић и Мире Оташевић на београдској телевизији. Тај невелики објекат у алуминијуму и бронзи, рељеф, намењен фасади куће у Ђаковачкој 21, изведен је Бајићевим карактеристичним "покренутим" рукописом, као кутија за интерфон са низом тастера и плочица са псеудонимима које је Винавер користио. Погођена је суштина Винаверове личности - разноликост и врцавост. Пластичка мисао превазилази материју и дотиче дух: то би, уосталом, морало бити темељно полазиште сваке визуелне уметности, поготово меморијалне.

Најједноставније би било меморијал Станислава Винавера замислити као објекат у сталном, брзом кретању – можда нешто на трагу Танжелијевих скулптура. На крају крајева, меморијал Винаверу не би морао бити материјалан: то би могао бити само кутак у граду, можда у сеновитом хладу Дорћола где је, кратко време, песник и живео, могао би се састојати од скривених звучника из којих би се непрекидно чуле речи српског језика. Или макар само звук – сетимо се његових стихова: "Звук је оно што је дубље".

Споменик српском језику

Споменик Станиславу Винаверу не би био само споменик једној личности – био би то споменик српском језику, он би се могао свести на плочу, или, још боље, пано са светлећим словима на којем би биле исписане речи: "Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит – и ведро слободан... Превести Раблеа – значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу..."

И коначно – морамо се запитати због чега Винавер у данашњој Србији није препознат као великан? У средини у којој је доминантни културни модел био и до дан данас остао геџизам и то у раскошној лепези варијетета, средини у којој је емитовање и трговање идеолошким обвезницама било сматрано уметничким радом – тешко да је могло бити места за Винаверов дух и необуздани таленат. Цео систем био је постављен према онима који су говорили само своје завичајне језике. Истинску лепоту сопственог језика и вредности своје културе могао је да препозна само онај ко је суверено владао страним језицима и у страним културама сналазио се као код куће. Зато је језик извиканих локалних величина често дрвен, оскудан, лишен мелодије. Захваљујући партијско-чаршијској интелигенцији родољубље никада није тражено тамо где стварно пребива – у језику, већ само и искључиво у макљању, вербалном и стварном, оном које пре или касније прерасте у злочин. Дело Станислава Винавера нуди могућност успостављања сасвим другачије визије патриотизма од оне која се данас очитује лепљењем плаката са именом једне дилувијалне појаве, човека који је прекршио и Божије и земаљске заповести.