Билтен из кланице у Фалуџи

Насиље у ирачком граду Фалуџи у априлу 2004.г. једно је од најстрашнијих повреда људских права скорашњег времена. Кршећи небројене ставке Женевске конвенције, америчке снаге су бомбардовале школе, болнице, снајперима убијале цивиле (укључујући и децу) који су држали беле заставе, користили напалм... Новинарима је био забрањен приступ граду, тако да се и данас не зна цела истина о овој одмазди америчких трупа у Ираку.

Недуго после овог догађаја, позоришни редитељ Џонатан Холмс је присуствовао разговору британских генерала и новинара о томе шта се заправо десило у Фалуџи. Погодила га је драматичност тог дијалога и решио је да направи представу. Тако се родио комад "Фалуџа", који се изводи у позоришту Олд Труман на лондонском Ист Енду. Драма је заснована на истраживањима и интервјуима драмске списатељице, три пута номиноване за Нобелову награду, Сциле Елворти – на сведочењима оних који су били у срцу масакра: ирачких цивила, свештеника, америчких и британских војника, медицинског особља.

 "У загушљивој просторији у северном Лондону, британски војник високог ранга, који веома личи на глумца Сема Нила дошао је хеликоптером, у условима анонимности, да изнесе своје погледе ... Јасан је у томе шта је требало да се деси – разговор са људима уместо бомбардовања истих. Сусрет са, да га назовем, генералом Семом у лето 2005. био је први од многих разговора које сам имао са онима који су учестовали у догађајима у Фалуџи. Почео сам да истражујем путујући кроз ратне зоне у свету и правећи филм о онима који ризикују своје животе. Тако сам чуо за неке невероватне људе који су помагали у Фалуџи. Већина разговора које сам сакупио, били су резултат дијалога неколико људи у једној просторији – театралност ових сведочења је расла . Претворио сам сведочења у комад, пратећи канадску новинарку Сашу док слуша монологе актера", написао је аутор и редитељ Холмс за "Гардијан".

"Сјајно ново дело документарног театра", како га назива "Дејли телеграф" и "редак и вредан билтен из кланице", како пише "Тајм аут", рађено је попут радио драме. Служећи се исповестима сведока и снажним звучним ефектима ракетне паљбе и нисколетећих хеликоптера, Холмс је поставио комад који је фокусиран на трауме оних који су заробљени у граду.

Ту је Џо (тумачи је позната позоришна глумица класичних комада, Ајмоџин Стабс), британска антиратна активисткиња, која говори о томе како су је амерички војници спречили да пружи помоћ жени која се порађала, депортовали су је пошто је пуцано на амбулантна кола којима је путовала. После извесног времена вратила се, али овога пута као кловн. Када ју је киднаповала локална војска, реаговала је тако што је киднаперима правила животиње од балона! Ликови укључују ирачког волонтера, багдадског викара, генерала Сема, ирачанку Рану која се смеје док изговара да ако успе да избави једну особу чак и да сама погине, неће изгубити ништа јер је већ спасила једну особу, америчке војнике који шире насиље и британске војнике који презиру Американце... ("Гардијан" комад оцењује као "превише поповања").

Комад је постављен у напуштеној пивари која је претворена у театар. Сценографију чине и амбулантна кола Црвеног крста, болнички кревети, војничке униформе, гас-маске, стилизовани лешеви који представљају америчке раднике (после чијих убистава је дошла одмазда). Глумци ходају горе-доле по уметничкој инсталацији Луси и Јорге Орта, која испуњава велики простор и у коју су укључени и бимови, мали и велики, на којима се део драме приказује или понавља. Док се глумци крећу, амерички снајпериста објашњава да мора деморалисати непријатеља, а хуманитарни радник се жали како не може доћи до угрожених, публика их прати. Током 90 минута представе, публика ће путовати кроз причу и психолошки и емотивно. Холмс драму завршава ликом Кондолизе Рајс која каже да "Председник САД-а разуме ислам као веру у мир, веру која штити невине, а план САД-а је да ради то исто"!