Отишô Динкић, супер

Само фото-финиш би могао да одлучи да ли је по нерве нације прошле недељу била погубнија врућина или реконструкција.

На крају, испало је како је Александар Вучић упорно инсистирао а Ивица Дачић у коалиционој стисци прихватио: да измене у Влади неће бити вођене по рецептима козметичких кућа.

Расплет је у старту импресиван: промена девет ресора, али још ми је важније што је ово прва влада која је сменила, отерала Млађана Динкића, а не обрнуто. Свеједно ми је да ли је то урађено плански или у изнудици других опција.

Тако је створена ситуација да с Динкићем делим исте утиске. Он каже да се после изласка УРС-а из Владе „осећа супер”, што је истоветно осећање које имам после његове најаве да одлази у „конструктивну опозицију”. И у томе, закључило би се на основу изборних резултата лидера

Уједињених региона и коментара по медијима, нисам усамљен.

Уосталом, опозиционо друштво, коме се придружио на крилима „Итихада”, много му је боље познато од садашње власти. С њима је Динкић провео 13 година ведрећи и облачећи свеколиким српским банкарством, економијом и финансијама.

За Србију је боље, убеђен сам одавно, да у опозиционим клупама настави са својим марљивим прегалаштвом, па нека одатле покушава да поруком „Србији је потребна нада” постане локални Барак Обама.

Влада је коначно раздвојила министарства привреде и финансија и потврдила одлучност да нађе нове људе за нову политику и за нове изазове које доноси убрзање приступног процеса ЕУ. Да ли ће успети, видећемо.

Што се Динкића тиче, он би само могао да каже да је „прича отишла мало предалеко”. Нека је.
Млађани вечити асистент, који се јавности први пут представио књигом „Економија деструкције”, умногоме се у каснијем политичком животу држао наслова.

У Србију је за 12 година, значи док је он био велможа, ушло 157 милијарди долара по разним основама. Како се догодило монументално, институционално испарење тог новца? Можда једног дана и сазнамо.

И зато ми је драго што је склоњен рокер који је, замењујући гитару калашњиковом, у првом борбеном налету ДОС-а експертски кидисао на банке, дајући до знања да заувек жели да буде на местима где се новац чува или обрће.

Уз помоћ моћних пријатеља, од којих су неки у земљи завршили у притвору а они у иностранству и даље ведре и облаче ММФ-ом и Светском банком, славодобитно се одмах прогласио за гувернерског гуруа и у том својству мистериозно јурио Милошевићеве паре по Кипру и приватизовао Националну штедионицу.

Потом је био зачин свих влада, не испуштајући из руку привреду и финансије. Када би му припретили, знао је да сруши владу користећи се таблоидима. Успео је, признајем вешто, да нађе политичку нишу и створи УРС који му је обезбеђивао онолико колико је довољно да добијеш коалициони капацитет.

Капацитет + апетит = трајање.

Велики врач ММФ-ових финансија представљао се као стахановац српске економије, мада је било тешко све ове године наћи озбиљног економисту који би га похвалио.

Од његове приљежности економија је у расулу, производња на нули а задуженост астрономска. Буџети без новца, Срби  без посла. Регионализацију је употребио као приватну корпорацију.

Економски футуриста отворио је серијал промашаја још 2000. када је говорио да ће динар ускоро бити конвертибилан. Експерт је 2007. најављивао економски раст од седам одсто годишње, а 2008. отварање 500.000 радних места. Обећавао је да ће сваки пунолетни грађанин добити акције јавних предузећа у износу од 1.000 евра.

Процењивао да је почетак глобалне кризе велика шанса Кине – и Србије. Тврдио 2010. да су „реалне шансе” да нередне године уђемо у Светску трговинску организацију. Говорио о смањењу пореза на плате од 10 одсто.

Колико је фулао, дуго је трајао. Окористио се склоношћу Срба према општој амнезији. Потом је створио систем богато стимулисаних нових радних места, када их отварају странци.

Хвалио се „Фијатом” као капиталцем српског спаса – сетите се 300.000 аутомобила у старту – и упорно покушавао да прода фантазмагоричну тезу да крагујевачка фирма највише доприноси националном извозу – што подразумева да заборавимо да је аутомобил у највећој мери италијански, па и лавовски део профита њима припада.

Уочи пада, када му је премијер понудио да бира шта хоће – а да то не буду финансије и економија – Млађан је затражио ресор који покрива читаву галаксију послова, махом оних у којима се, гле чуда, обрће доста новца.

Хтео је да буде потпредседник Владе за инвестиције, да руководи агенцијом за страна улагања и да буде министар саобраћаја, телекомуникација, туризма, инфраструктуре и информатичког друштва.

Када у томе није успео, изјавио је да је влада у којој је био „чудна”! И јесте, свака влада у којој је газдовао парама била је чудна. Као што су биле чудне тајкунске приватизације које је аминовао.

Дединкизација је, не знам да ли је то случајно, одмах утицала на раст динара наредног дана. Да ли би и отварање питања Националне штедионице додатно утицало на раст поверења у власт и снагу динара, то већ није моје да процењујем.

Остаје утисак да је Дачић предлогом о избацивању Динкића повратио део ауторитета за који већинска јавност мисли да је концентрисан у рукама његовог првог заменика.

Напредњаци су, истина, на мала врата саветовали Дачића да следи пример Вучића који је неком другом препустио Министарство одбране, али премијер то као да није чуо. Остао је чврст на бранику одбране свог ресора. Коалиција је коалиција, али у Србији никад не знаш ко ће да ти забоде нож у леђа па да мораш да спакујеш кофере и идеш.

У праву је премијер када каже оно што годинама знамо – да судбина Србије зависи од економије. Ко ће онда да се прихвати тог врућег кромпира? Ко ће заменити до јуче незаменљивог? Доминик Строс Кан?

Знам да је Француз необузданог либида опасан не само по хотелске спремачице и, могуће, кафе куварице у Немањиној, али какву би политику промовисао бивши први човек ММФ-а?

ММФ-ову, логично се намеће одговор. Исти неолиберални приступ економији и финансијама који је доследно дуже од деценије на власти здушно бранио и Динкић.

Не смета ми што је ДСК странац. Никако. Тиме се барем демантују оптужбе о партократији. Сметало би ми што би све више личило на промену личности, а не промену политике у временима када је и ЕУ стратешки подељена око две макроекономске теорије: безобзирне ММФ-овске политике драстичног стезања каиша еуфемистички назване штедња, и комбиновања рестриктивне политике с политиком раста, инвестиција и какве-такве социјалне правде, какву рецимо промовише канцеларка Немачке?

И Џефри Сакс је словио за великог експерта, па шта је урадио Русији?

ММФ-ова политика довела је до тога да се данас водеће америчке пословне банке просто купају у огромним количинама кеша, док се европске банке и даље боре за кризом.

Ако, пак, Кан треба да отвара преостала врата која му нису затворена, ни од тога не видим велику вајду.

Вучићу, знам да кубурите с партијским кадровима недораслим великим изазовима, али само ми не помињите експерте. Довољно сам се нагледао самозваних експерата самозване експертске групе.

Тако ћу брже да заборавим експерта кога сте се коначно курталисали.

Само да ови који су остали на власти не забрљају па да Динкић не испадне поетски визионар када поручује „кад је готово, за мене знај тек тад је почело”.