Панкерски вез Елвиса Костела

Гент – „Чујем да сви излазимо вечерас?”, обратио нам се Елвис Костело први пут када је концерт поприлично одмакао – тек када је постало јасно да „Импостерсима” ове вечери све иде од руке. Слатка позиција да затвори „Гент џез фестивал” у дану почетка „Гентског фестивала”, као да је била повод и за малу трему: у граду су се од поподнева десетине хиљада људи тискале око шанкова са пивом, може ли се овим људима који су платили карту и дошли у центар „Де Бијлок” дати више?

У наслову прве песме, „I Hope You’re Happy Now”, смештена је Костелова добродошлица. Први минути концерта протичу у фуриозном темпу, без паузе између песама. Уз старе хитове „Атрекшнса” („Mystery Dance”, „Radio, Radio”, „High Fidelity”...) сместила се и посвета Нику Лоу, Елвисовом првом продуценту, обрада песме „Heart Of The City”. „Импостерси” праше: Дејви Фарагер (бас) и Пит Томас (бубњеви) покренули су рокенрол машину, Стив Наив кува „Вокс” оргуље са оним чувеним прозуклим звуком, рески Елвисови акорди штепују ситан панкерски вез.

Донекле мирнији амбијент и певљиви карактер „Everyday I Write The Book”, односно реге структура „Watching The Detectives” имају двоструки ефекат: шест хиљада људи под шатором (једини распродати програм на фестивалу!) почиње конкретније да учествује у концерту и песмом и плесом. Фанки ритам „Bedlam”, једна од ретких новијих нумера у програму, наставља у овом духу.

Али, Костело зна да је на џез манифестацији, па сада на ту страну вуче лагани свинг „Shipbuilding”: у студијској верзији са албума „Punch The Clock” трубу је свирао Чет Бејкер, добри дух легендарног џез баладера ове вечери је Костелов велики савезник. У дубоки патос одводи нас даље „She”, упркос Елвисовог завитлавања у најави („ОНА је зла вештица!”). Из роле бунтовног рокера-панкера, певач је тако спонтано склизнуо у улогу наочитог шансоњера, као да баш она представља његово природно обележје, развлачећи „Ши-и-иии” за уздахе женског дела публике. Кантри балада „Good Year For The Roses” савршено заокружује романтични блок.

Даље упознајемо јунаке са актуелног албума „National Ransom”. Џозефина му је сломила срце, па ипак би мењао све за још једно „шврћкање” с њом, у ритму фолк регтајма. Џими, „Заборављени човек небитног порекла”, болестан и усамљен, кисне на платформи железничке станице у Ланкаширу тридесетих година прошлог века – причу озвучава тужни марш њуорлеанске погребне поворке.

А онда нам „Импостерси” враћају осмехе на лица, уз химничне клавирске акорде „Oliver’s Army”. Лично, ова песма има увек најјачи ефекат, прецизно евоцирајући журке из времена новог таласа, свежа и весела као пре 34 године. „Нећемо у Челзи”, слажемо се мумлајући чувени риф, па колективно зовемо Елисон. „Моја намера је искрена!”, понавља Костело, као и ми са њим, све тише док стих сасвим не нестане испод четири акорда у лаганом обртању. Они постају подлога за разноразне Елвисове тематске асоцијације на епизоду са Елисон, из рокенрол историје: „I’ve Been Cheatin’”, Кертиса Мејфилда из времена „Импрешнса”, Хендриксов „The Wind Cries Mary”, „Over the Rainbow” из „Чаробњака из Оза” и, коначно, „Somewhere” из „Приче са западне стране”.  

Али може још више! Надали смо се, али тешко да је ико желео да се клади, да ће се у сету (са већ довољно изведених споријих нумера за један фестивалски наступ, и стајање, и отворени простор), наћи места и за „I Want You”. Ипак, ето и ње, у свој својој дивоти! Ред певања, ред Клептон–Хендрикс–Рибоу рифова и солажа преко Стивових вибрирајућих оргуља и посрнулих блуз корака Фарагера и Томаса. Елвис млатара гитаром по ваздуху, извлачећи из ње и крв и зној и сузе, па спусти динамику да још мало пева, па вришти „Желим те!”, и опет кида паклени блуз. А онда, унутар десет магичних минута и неочекивана, одлична дигресија са „I Believe To My Soul” Реја Чарлса: „Сањао сам прошле ноћи, чуо сам како ми говориш ’Ох, Џони’, а знала си како се зовем.” И опет гласни рифови, и опет „Желим те!”, најјаче и најдуже за крај, и онда дуге овације шест хиљада присутних.

А тек какав је био бис! Као на почетку концерта, песме су се преливале једна у другу, енергично и полетно – Елвису и „Импостерсима” се уопште није ишло са сцене! Унутар седам нумера и невероватних бонус 45 минута музике сместила се чак и Принсова „Purple Rain”, још једна прилика да удружимо хиљаде гласова! Нову рокенрол снагу одмах гради „Pump It Up”, да би – после више од два сата свирке – уследио коначан крај са „(What’s So Funny ’Bout) Peace, Love And Understanding?”, симболично затварајући круг на револуционарним британским рокенрол плочницима седамдесетих.

Океј, Елвисе, схватили смо – сада можемо и да изађемо у град.