Онамо кафане и хотели, овамо ничег нема

Мердаре – Село Мердаре је донедавно било скоро непознато. И главни пут из Ниша и Топлице ка Косову и Метохији ишао је некад с оне друге стране, преко Куршумлијске Бање и Преполца. Била су до 1912. године два Мердара, односно граница с Турском поделила је једно село. Сада, после сто година од ослобођења, административна линија га опет дели. С оне стране, кажу, Срба више нема. Гвозден Грујић, кога смо упознали у возу, пореклом је из Баловца а сада живи у Нишу. Каже да ни у његовом селу више нема Срба, као ни у многима у општини Подујево, где их је било до седамдесетих година прошлога века чак 75 одсто. Овде у Мердару има доста избеглица отуда. Живе како се снађу, највише, како рече мештанка Нада Ђукић, од продаје дрва. А она су овде баш јефтина – само 1.500 динара за кубик.

Мердаре је постало „познато” по НАТО бомбардовању и по административном прелазу који после. Још је зарушен тунел на прузи ка Косову Пољу. Све донедавно, поред једног надвожњака, биле су и с једне и с друге стране бараке са службама као на свим границама: полиција, царина, мењачнице...

Шта се променило после договора о „интегрисаним прелазима”? Примећујемо: прелаз је измештен коју стотину метара даље ка Космету. Подигнута је заједничка настрешница и под њом постављени „српски” и „косовски” контејнери са службама: полицијским, царинским, инспекторским, банкарским... Дели их само десетак метара. Прелаз контролишу и Срби и Албанци, посебно.

Овде је забрањено задржавање, снимање и разговор са службеним лицима, али, љубазношћу шефа полиције, после консултација с „вишим факторима”, ипак је нашем репортеру дозвољено да разговара с путницима.

Примећујемо да је највише тешких возила која чекају у реду за контролу. Доста је и путничких, највише са страним регистрацијама. Почела је сезона годишњих одмора па се многи Албанци враћају кући с рада у иностранству.

У луксузном аутомобилу зауставља се млађи човек, који љубазно пристаје да говори за наш лист. Каже да је из Приштине и да се зове Бајрам Ћосја. Он најмање једном месечно пролази преко Мердара и каже да је сада много боље и да нема неких већих формалности и непотребног задржавања.

Возач камиона, које није хтео да каже ни име ни фирму за коју вози, сем да је из Призрена, вели да није много шта побољшано. Непотребно их, каже, задржавају иако су још у Крушевцу обавили царинске прегледе. Сувишан је, мисли, и преглед инспектора.

Возач шлепера фирме „Тимтраде” из Аустрије, а наш човек, каже, међутим, да често пролази овуда јер се не чека ни сат времена, наводећи да је и тог дана колона возила релативно кратка иако је време шпица. С њим се слаже и Дејан Станојевић из Крагујевца који сваки дан овде пролази, возећи жито. Тако мисле и тројица возача из Пријепоља који стално возе намирнице на Космет.

Драган Крстић из Прокупља и Небојша Милосављевић из Александровца раде као возачи за фирме чији су власници с Космета. Драган каже да вуче песак из Мораве за „Фљоренти” из Вучитрна, да дневно овуда прође и до 30 шлепера са по 20 кубика песка јер се тамо много гради. Небојша превози жито за „Плумбкомерц” из Подујева и каже да су са оне стране изграђени хотели, кафане, кафићи... Може, рече, за два евра да се лепо доручкује и попије кафа, што он често чини. Све је мирно и уважавају госте, што не сигура даље, ка Подујеву и Приштини.

С ове стране видели смо неку бараку, налик на кафић, затворену. Доле у селу има једна кафана, а до ње је скоро три километра. Од прелаза нема никаквог превоза, па је пешачење до ње заиста напорно. А човек би да се освежи на овој врућини, у брдима где нема поред пута ни воде за пиће.

С надом да ће, ипак, доћи време да се неко сети да би и са ове стране прелаза могло лепо да се зарађује на продаји бар сокова и воде, силазимо у бајковито село Мердаре, где чекамо аутобус за повратак. Горе, на прелаз, он долази само два пута дневно: рано изјутра и касно увече. Ко на овој врелини да чека вече, без воде и хране.