Конкретна акција Београда

Могуће је да је чиста случајност то што су најпре председник и премијер Србије Борис Тадић и Војислав Коштуница преузели иницијативу и позвали главну тужитељку Хашког трибунала за ратне злочине Карлу дел Понте у званичну посету Београду, а одмах затим, само неколико дана уочи њеног доласка, ухапшен је и оптужени за ратне злочине генерал Здравко Толимир. Могуће је и да је случајно он ухапшен на почетку мандата нове владе Србије, али нема сумње да је то хапшење представљало ону "конкретну" акцију Београда у оквиру сарадње с Хашким трибуналом о којој је недавно говорио европски комесар за проширење Оли Рен, а која је била довољна да предложи брз наставак преговора Србије и Европске уније о Споразуму о стабилизацији и придруживању.

Мада је само хапшење извела полиција Републике Српске, нема сумње да је Србија и те како "конкретно" учествовала у целој акцији, што је јуче потврдио и директор полиције МУП-а Србије Милорад Вељовић. Он је на конференцији за новинаре изјавио да су до информација о кретању Толимира дошле српске безбедносне службе, које су их потом, посредством српске полиције, проследиле колегама преко Дрине.

Тиме је прекинута практично двогодишња пауза у сарадњи Србије са Хашким трибуналом која је и довела до прекида преговора са Европском унијом. У прве две године првог мандата владе Војислава Коштунице, наиме, из Србије је пут Хага отишло 16 оптужених, а још двојица су у Схевенинген стигли са других дестинација – Драган Зеленовић из Русије и Милан Лукић из Аргентине.

Са хапшењима и добровољним предајама потом се стало, а како су се гомилали изазови пред Владом Србије (црногорски референдум, косовско питање, избори) све мања је била вероватноћа да ће се нешто по том питању дешавати.

Питање које се после хапшења Толимира поставља јесте да ли то и нова влада на почетку свог мандата жели да реши најнепријатније проблеме и да ли је то увертира у хапшење "броја 1" са листе Карле дел Понте – Ратка Младића, ратног команданта босанских Срба.

– Толимир је био мозак операције скривања Ратка Младића, али није могао да утекне органима гоњења у РС – изјавио је јуче у Новом Саду Расим Љајић, председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом.

Он је, како преноси Бета, изразио очекивање да ће хапшење Толимира бити велики корак у правцу испуњавања обавеза Србије према Трибуналу додајући да очекује и "позитивно интониран извештај Карле дел Понте, уз констатацију да Младић још није у Хагу". – Очекујем да ће ово бити један од позитивнијих извештаја који ће Карла дел Понте поднети Савету безбедности, али сачекајмо 18. јун када се тај извештај подноси – рекао је Љајић, који је оценио да ће хапшење Толимира, формирање Савета за националну безбедност, поновно конституисање Националног савета за сарадњу са Хагом и стварање "повољне политичке и друштвене климе" допринети и наставку преговора Србије са Европском унијом.

Љајић је демантовао да је Толимирово хапшење у вези са посетом Карле дел Понте Београду. Он је додао и да не може да тврди да ће Србија потписати Споразум о стабилизацији и прикључивању са ЕУ без Младића у Хагу.

Садашња ситуација у Србији у великој мери подсећа на ону у којој се налазила Хрватска 2005. године, када је за само шест месеци, од априла до октобра, ова некадашња југословенска република прешла пут од крајње неповољног извештаја Дел Понтеове поводом њене сарадње са Хагом, па до оцене хашке тужитељке да Хрватска у потпуности сарађује са Трибуналом.

Она је, наиме, такву оцену дала још 3. октобра 2005. иако је Анте Готовина, последњи оптуженик који је тражен од Хрватске, ухапшен тек два месеца касније на Канарским острвима, па су министри ЕУ одмах одобрили почетак преговора о приступању ове бивше југословенске републике Унији. Све то последица је, како се касније могло чути, доследно спроведеног акционог плана за хватање Готовине, који је осмислила и спровела хрватска власт у сарадњи са страним обавештајним службама.

-----------------------------------------------------------

Хрватски модел

Иако садржај хрватског акционог плана, који је довео до хватања Анта Готовине, никада није био званично објављен у јавности, према писању загребачких листова из априла 2005. године, он је био формулисан у шест тачака.

Прва тачка односила се на кампању за јачање свести јавности о потреби поштовања закона и начела правне државе, чиме је требало да се смањи подршка коју је у народу уживао Готовина.

Другом тачком предвиђено је било јачање полицијских акција којима би се ушло у траг Готовини, односно разоткривање мреже јатака који га подржавају и организују му бег.

Према писању "Вјесника", трећа тачка односила се на оштрију борбу против цурења поверљивих информација из државних служби, које је директно штетило полицијским и обавештајним акцијама.

О потреби рашчишћавања у обавештајном систему државе било је речи у четвртој тачки плана, којом је најављен наставак реформе обавештајних служби. Конкретна последица било је удаљавање са функција двојице, по многим проценама, тада главних људи у хрватском безбедносном сектору.

Реч је, наиме, о Фрањи Туреку, бившем шефу Противобавештајне агенције (ПОА) и Жељку Багићу, некадашњем саветнику хрватског председника Стјепана Месића за националну безбедност, који су у јавности често означавани као главни помагачи Готовине у његовом скривању. Ни један, ни други, међутим, нису били званично смењени, већ су се сами повукли са функција.

Пета тачка плана предвиђала је наставак појачаних активности тих служби, а шеста јачање сарадње са суседним земљама.

-----------------------------------------------------------

Петорица преосталих

Ратко Младић, бивши командант Главног штаба ВРС
Оптужен 1995. године за геноцид, саучесништво у геноциду, прогоне, истребљење и убиство, депортацију и нечовечна дела, противправно терорисање цивила, убиство, окрутно поступање, напад на цивиле и узимање талаца. Према подацима српских обавештајних служби, Младићу се траг губи 1. јуна 2002. године, до када се скривао у објектима Војске Југославије. Тада је, у пратњи двојице официра ВЈ, које је послао тадашњи начелник Генералштаба Небојша Павковић, напустио војни објекат на Повлену у којем се скривао.

Радован Караџић, бивши председник РС
Оптужен 1995. године за геноцид, саучесништво у геноциду, истребљење, убиство, хотимично лишавање живота, прогоне, депортацију, нечовечна дела, противправно терорисање цивила и узимање талаца. Повукао се из јавног живота 1996. године и отад није виђен.

Горан Хаџић, бивши председник РСК
Оптужен за кршење закона и обичаја рата и злочине против човечности. Тринаестог јула 2004. године последњи снимљен је камером како напушта кућу у Новом Саду, само седам сати након што је из Хашког трибунала Министарству спољних послова СЦГ достављена оптужница против њега, заједно са тачном локацијом где се налази.

Стојан Жупљанин, бивши начелник регионалног ЦСБ Бањалука
Оптужен за кршење закона и обичаја рата и злочине против човечности.

Властимир Ђорђевић, бивши начелник РЈБ МУП-а Србије
Оптужен за кршење закона и обичаја рата и злочине против човечности на Косову током 1999. године. Ђорђевић је нестао у априлу 2001. године, после откривања масовних гробница у Батајници, Бајиној Башти и Петровом Селу. Према информацијама, којима располаже и Карла дел Понте, од тада се налази у Русији.