Звање мајстора трубе сања се годинама

Гуча – У полуфиналу 53. Драгачевског сабора трубача, данас од 18.30, на позорници Центра за културу, 10 оркестара надметаће се за само четири места у финалу. Као последњи, десети, свираће састав Аце Новковића (63), али капелнику из Загужања то не смета да машта и о уласку међу 16 финалиста, чак и о награди.

– Мерак ми је да постанем мајстор трубе – каже искрено.

Свеједно победио или изгубио, он је већ велико име овог сабора. Прича да је до сада на финалу у Гучи учествовао чак 33 пута, по чему је без премца међу српским трубачима. Ова година му, додуше, није била за велика дела. На предтакмичењу у Сурдулици није успео да извади улазницу за полуфинале сабора, али се овде ипак обрео, јер је виђени полуфиналиста и његов земљак из истог села Саша Крстић, морао да откаже учешће, јер му се оркестар у међувремену осуо.

Овај добродушни Ром има петорицу синова: Сашу, Владицу, Тому, Ивицу и Мићу – и сви свирају са њим у оркестру, приде Мићин син Љубинко и Југослав Ристић, син Ациног шурака. Са седморицом Новковића и Ристићем у саставу су и двојица трубача.

– На сабору 1980, освојио сам награду за изворно свирање, а 1996, Прву трубу публике. Од тада чекам трећу победу која ми доноси звање мајстора трубе. Сањам је годинама – приповеда стари трубач.

Памти 1968. и свој први сабор, већ је био шеф оркестра („Спавали смо на сламарицама, на поду школе у Гучи”), а следећег лета морао је да иде у војску, у Јастребарско код Загреба. Не може да погреши кад прича кад је стигао у јединицу, јер је то истетовирао на подлактици деснице – „ЈНА, 25. 7.1969”.

– У војсци су ме звали Грга Златопер, имао сам оркестар у Дому ЈНА. Хармоникаш из Параћина, гитариста из Београда, бубњар из Лесковца, органиста не знам одакле је био, а певач Кемал Монтено. У војсци је направио песму „Једне ноћи у децембру”.

Аца Новковић је у ЈНА отишао као већ породичан човек.

– Оженио сам се у 15. години. Деда Љуба, који је радио у ливници у Белом Пољу код Сурдулице, навалио је да се женим, желео је да види праунука пре него што умре, и послушао сам га. Он ми је и платио свадбу. Оженио сам се Јевицом, исто Циганком из нашег села, и први син Саша родио нам се 1968. године.

За овогодишње такмичење из шешира је извукао мелодију „Што ми је мерак пољак да будем” (певао ју је Станиша Стошић), а за другу нумеру одабрао је „Ацино коло”, које је компоновао у прошлом веку.

Мајсторско звање у Гучи стиче се са три победе у некој од четири категорије (најбољи трубач, тенориста, басиста или бубњар, затим најбољи оркестар, па прва труба публике и награда за изворно свирање), а онда се позива клесар да би се ново име уписало у мермерну плочу на зиду Центра за културу. Барјактар је, дакле први на листи славних, Десимир Перишић из Горачића код Гуче, који је био прва труба првог сабора, 1961. Затим су додавана имена: Рака Костић, Фејат Сејдић, Милован Бабић, Светозар Лазовић, Бобан Марковић...

Пре неколико дана, као 45. мајстор, уписан је Вељко Остојић из Злакусе код Пожеге, који је прву трубу освајао 2004. (са 19 година, као најмлађи победник у историји сабора), 2006. и 2012. године. Његов деда Бошко Остојић, заузима 10. место на зиду мајстора, а на плочи су и два Екрема Мамутовића, деда и унук из Врања.

На мермеру нема више слободног места и домаћини ће поред ове морати да уштемују нову плочу. Већ се зна ко ће бити први на њој. То је Александар Јовић (24), басиста у оркестру Бојана Ристића из Владичиног Хана. Прву награду освојио је свирајући у саставу Божидара Николића Доње из Грделице, остале две са Ристићем, и он је најмлађи мајстор у историји сабора.

Данашњим полуфиналом почиње завршница надметања најбољих српских трубача за 2013, и то је мамац за нове таласе сабораша. Председник Саборског одбора Младомир Сретеновић тврди да је у прва три дана Гучу посетило 80.000 гостију, а од среде увече овде кампују и петорица Панића из Титела, Љубо, Радослав, Драгиша, Раде и Данко, и с њима Влађо Ђукић. Сви су, веле, рођаци, кумови и другови и сместили су се под своје шаторе у Станића ливади. Домаћин их не дира, јер од њега купују ракију, а од куће су понели шунку и сир и широка срца нуде нас тим доручком.

Они припадају млађој генерацији Срба, којој новац није јача страна, дошли су са по стотину или 200 евра у џепу, па морају да пазе како троше. Али су ипак дошли, нису могли без Гуче. Зашто?

– Пети пут долазим на сабор и увек ме одушеви толеранција међу посетиоцима. Има много пијаних, али нико никог не дира, сви се веселе – каже за „Политику” Љубо Панић и додаје да је ишао и на „Егзит”.

----------------------------------------------

У Загужању код Сурдулице, нема породице без трубача

У Загужању, два километра од Сурдулице, има стотину кућа и сви житељи су православни Роми, нема породице без двојице трубача. И Новковићи, беземљаши, деценијама живе само од музике:

– Ми у Загужању чувамо изворну српску традицију, свирамо само наше песме и кола. У животу нисам одсвирао чочек, нити бих умео – признаје Аца Новковић.