Илуминација историје

Боже, како само историја може да буде упетљана, спетљана, компликована, једноставна, разноврсна, досадна, али за довитљивог писца у сваком од тих случајева и те како инспиративна. Мало ли се само загледа у тај бунар судбина, какве ће само сподобе, царске и краљевске, сељачке и градске срести како витлају мачевима, пиштољима, отровима, уз по коју лепу реч, да не испадне да су васпитање потпуно заборавили.

Па и у садашњости која је, чим је постанемо свесни, већ прошла, ликова на претек, треба се само сетити и повезати их, препознати у том колоплету лудости које од историје чине смејурију, баш онако како Монти Пајтон каже: "А сада нешто сасвим другачије!" ("And Now For Something Completely Different!" Мало је писаца који у нашој књижевности умеју да препознају и понуде нам избор оваквих вратоломија, да попут монтипајтоноваца изврну као рукавицу и садашњицу и прошлост, па да од свега тога, првенствено користећи ликове који су права ризница смеха, исконструише фантазију чија је последица релативизовање свега око нас, и бившег и садашњег.

А тако се лакше, и лепше живи – поручује нам, дакле, Мирјана Ђурђевић у својим претходним романима, али посебно у најновијем, под називом "Чувари светиња" у издању "Агоре" из Зрењанина.

Која је то светиња о чијим чуварима говори ауторка? Једна је од најславнијих и најзначајнијих којом се Срби диче: Мирослављево јеванђеље. Памтимо, ту и тамо, велика и компликована путешествија која је овај средњевековни споменик "предузимао" без своје сагласности. Писан око 1192. године за хумског кнеза Мирослава, украшен орнаментима, овај рукопис је ишао од руке до руке чувара и "чувара", трпећи њихове муке са њим, и своје са њима. Роман једне од наших најзанимљивијих и најчитанијих списатељица, у десет илуминација, кроз причу Истраживача, реконструише пут Мирослављевог јеванђеља од Хума до Хиландара када су га монаси поклонили краљу Александру Обреновићу (у међувремену, остало је без једног, драгоценог листа који се и данас чува у Петрограду), да би потом прешло у руке Карађорђевића, бодрило Србе у Првом светском рату, чамило у ковчегу током Другог, упознало се са Прлетом и Тихим, скривало у сандуку који је служио као хокличица у Народном музеју, послужило као основ за фототипију рађену у Јоханесбургу (било и испод кревета Слободана Милошевића, али Истраживач то не помиње, "чувара" је ионако било превише). Једном речју, срећно је што је сачувало главу!

Роман Мирјане Ђурђевић има мноштво веродостојних историјских детаља, али њиховом маштовитом комбинацијом добијамо бурлеску о нашим наравима које (само ми знамо како!) успевају да не подлегну променама набоље, већ да постану још спремније да се шегаче, свему подсмехну и ниподаштавају, да се огрну лукавошћу и лепом речи а да иза леђа муљају, чак и убијају.