Београд на води или политичари у кампањи

Ако су Драган Ђилас, градоначелник Београда, и Александар Вучић, вицепремијер, већ одлучили да Савски амфитеатар, закрчен пругом и магацинима, преобразе у београдски Менхетн, морали би бити спремни на оно што ниједан политичар досад није хтео да прихвати.

Требало би да се помире с тим да би могли само да утабају стазу за трансформацију десне и леве обале Саве у савремену стамбено-пословну четврт, а да ће политичке поене убрати тек њихови наследници за коју деценију.

Сви политичари који су до сада најављивали развој тог дела града нису успели, јер су планове кројили само за наредних неколико месеци, колико је трајала предизборна кампања, или неколико година, колико је трајао њихов мандат, али и њихове визије за Београд.

А реч је о сложеном подухвату, неизводљивом ако се претходно не реализују бројни пројекти који су такође предизборни адути многих политичара. Потребно је железничку станицу преместити у Прокоп, укинути пругу око Калемегдана, подићи мост код Винче, преселити аутобуску станицу на Нови Београд, завршити градску обилазницу и мост Земун–Борча.

Он је једини при крају, док су од свега осталог започети једино Прокоп, и то још 1977. године, и обилазница, која је после две деценије само напола завршена.

Када би се испунила сва обећања политичара, Савски амфитеатар би се безмало додиривао са дунавским који се простире на око 450 хектара и, уместо депонија, магацина и лучке машинерије, могао би да има паркове, купалишта, шеталишта, станове, пословна здања.

У тај комплекс би са друге стране реке, из банатске Палилуле, гледао „трећи Београд”, у којем би се на 9.000 хектара смењивали уређени стамбени блоковима, спортско-туристички центри, голф терени, бања, привредни паркови и, можда, нова лука.

Али, да би се било шта слично градило на обалама Дунава мора се распетљати власништво над земљиштем. Најкомпликованије је на десној обали, јер се око тога коме земљишта припада осам година споре град и компанија „Лука Београд”. Пре великих улагања требало би и загађене хектаре пречистити, плавне насути и учврстити, а парцеле опремити комуналном инфраструктуром.

Урбанисти су све то још пре пола века планирали у центру града уместо колосека, депонија и индустрије, али идеја о Савском амфитеатру у плановима политичара „расте као квасац” једино пред изборе.

Али, није спорно што власт, макар она у томе ловила политичку корист, најављује покретање великих развојних пројеката, јер без ње ништа не би могло да буде урађено, сматра Небојша Мињевић, архитекта који је у име Савеза архитеката Србије 1996. године био задужен да води конкурс за „Еурополис”.

– Ни Александрије не би било без Александра Великог. Париз коме се данас дивимо настао је зато што је Наполеон Трећи наложио реконструкцију града. Политичка одлука је била и да се подигне Нови Београд. Легитимно је било што је Социјалистичка партија Србије лансирала „Еурополис” у Савском амфитеатру. Али, међународни конкурс на којем је требало доћи до конкретних предлога за уређивање тог простора није расписан зато што тада за жири нисмо могли да ангажујемо врхунске светске архитекте – каже Мињевић.

Основа за тај конкурс, али и за све касније замисли развоја Савског амфитеатра била је студија коју је Српска академија наука и уметности сачинила почетком деведесетих. Од тада до данас сви политичари који су нудили ту идеју као свој пројекат само су преписивали рад ондашњих тимова архитеката. И та студија представља тек основу за разраду конкретних идеја о трансформацији тог простора. 

– Реч је о ресурсу какав има још мало који европски град. Али, да би се та осетљива локација ваљано развијала, морају се и десна и лева савска обала сагледавати интегрално. Зато су потребни политичари са слухом који ће обезбедити финансије, довести стручне кадрове, а не партијске људе. Деведесетих година су за ту локацију били заинтересовани Јапанци и Енглези и процењивало се да је вредност инвестиције седам-осам милијарди долара – објашњава Драгомир Манојловић Дик, архитекта који је тада био вођа једног од тимова на интерном конкурсу САНУ за уређење Савског амфитеатра.

„Тежина” улагања у тај део града и број људи који би се могли запослити само су се умножавали у обећањима политичара. Милутин Мркоњић је у предизборној кампањи 2008. године процењивао да ће „Еурополис” привући 25 милијарди евра и отворити 100.000 радних места. Колико је био реалан говори и то да је истовремено обећавао и завршетак Прокопа за годину дана. Напредњаци данас у „Београду на води” предвиђају посао за 200.000 људи.

Спремност Ђиласа и Вучића да сарађују на Савском амфитеатру не изненађује. Помере ли ствар са мртве тачке, поделиће заслуге на првим наредним изборима. Ако ништа не постигну, и град и република имају свој део посла у пројекту, па обојица могу да пребацују кривицу за неуспех један на другог.

Дијалог напредњака и демократа од септембра

Разговори напредњака и демократа о Савском амфитеатру могли би почети у септембру, чим се, како каже Александар Јовичић, шеф одборничке групе СНС-а у градском парламенту, заврши реконструкција владе.

– Реч је о једној од најатрактивнијих локација у граду и требало би да уз помоћ страних инвеститора покренемо пројекте за њу. Спремни смо да разговарамо са ДС-ом о свакој идеји која би била на добробит Београђана. То није најава нове коалиције нити ћемо престати да жестоко критикујемо градску власт – истиче Јовичић.

Бесмислена ренесанса Савског амфитеатра

Трансформација Савског амфитеатра градњом локала, у тренутку када гомила пословног простора зврји празно, и станова, за град који је већ пренасељен науштрб остатка Србије, потпуно је бесмислена, оцењује Махмуд Бушатлија, консултант за стране инвестиције.

– Зашто не кажу у којим делатностима би се отворила радна места? Зидање би људе упослило само привремено, а не видим да постоји неки бизнис који би онда трајно ушао у те квадрате. Ни власници „Луке Београд”, мада су ангажовали врхунског светског архитекту да им направи пројекат за пословно-стамбени комплекс на десној обали Дунава, нису успели да привуку инвеститоре, а за Савски амфитеатар пројекат и не постоји. Не знам ни ко би се населио у све станове које би направили, јер не можемо очекивати огромну навалу странаца – напомиње Бушатлија.

Центар Трећег света

Уочи Пете конференције несврстаних у Коломбу 1976, тадашњи Завод за планирање развоја Београда по директиви државног врха урадио је елаборат „Дом пријатељства” о активирању Савског амфитеатра, каже Бранко Бојовић, архитекта.

– Тито је желео да несврстане доведе у Југославију, да на тој територији подигне представништва и амбасаде и учврсти свој положај у том покрету. Гадафи није прихватио да центар несврстаних буде у Европи, јер је она у покрету имала само Југославију – истиче Бојовић.

Тадашњи пројектанти су предвидели нови мост пријатељства у продужетку Немањине, као везу леве и десне савске обале, музеј човека, позориште нација, отворени универзитет несврстаних, резиденцијалну зону чланова делегације, банке, хотеле и представништва...

Калатрава заинтересован за пројекат

„Варош на води” пројекат тима архитеката са Драгомиром Манојловићем Диком на челу, настао на интерном конкурсу САНУ из 1991, општина Савски венац је представила 2006. на Бијеналу архитектуре у Венецији.

– Сантијаго Калатрава, познати шпански архитекта, био је одушевљен пројектом. Преко Диковог решења цртао је своје виђење те локацији. Био је заинтересован да учествује на међународном конкурсу за Савски амфитеатар када он буде расписан – каже Томислав Ђорђевић, бивши председник Савског венца.