Туга и јад, чемер и бес

Да је Република Србија благовремено издвојила средства и послала их у Хјустон, можда не би умрла осмогодишња Тијана Огњановић. Овако, док су грађанке и грађани солидарно скупили новац, било је доцкан. Нешто пре тога, сећате се, у Београду је умрла једноипомесечна беба из Сарајева Берина Хамидовић. Није имала јединствени матични број због чега су она и родитељи предуго задржани на граници између БиХ и Србије. Да нису толико дреждали на граници, могуће је да би беба на време стигла у Београд и да би благодарећи бризи и стручности лекара, који су, како родитељи Берине сведоче, учинили све што су могли, она била спасена.

У оба случаја се мањкавост државних закона, политичка глупост, ускогрудост и бездушност испречила спасавању тек започетих људских живота, живота беспомоћних, прерано заустављених, живота који су њиховим ближњима тек почели доносити радост. С друге стране, када је требало спасавати једног Миладина Ковачевића, човека који волу може реп да ишчупа и који је своју снагу злоупотребио у сврхе нељудског пребијања другог човека, Република Србија је без оклевања и упркос протестима знатног дела јавности одрешила повелика средства. Где је ту резон?

Аутор ових редака није сигуран да зна одговор на ово питање. Па ипак, не може а да не настави с питањима. Да ли се ради о чињеници да је овај читав регион који се некад поносито звао Југославијом, „земљом на брдовитом Балкану“, у цивилизацијском смислу назадовао читав један век? Да ли је могуће и замислити да би се у Југославији, била она социјалистичка или не била, могло догодити да између Сарајева и Београда постоји граница где некакви цариници, све позивајући се на закон (како се они који га редовно крше увек кад не треба сете да закон треба поштовати?), спречавају лечење бебе? Да ли се може и замислити да би Југословени, држављани једне у односу на државе наследнице велике, солидарне и моћне државе, могли допустити да и једна беспомоћна девојчица не може на време да оде на лечење тамо где јој је могуће помоћи?

Питања су тешка, а одговор, бојим се, мучан; тешко га је поднети. Чини се, наиме, да одговор лежи у болести која је захватила људе на овим просторима пре тридесетак година и не пушта их. Тада се у многим главама уврежила идеја да је најбитније бити добар Србин или муслиман (од 1993. Бошњак) или добар Хрват, а да није најбитније да на првом месту појединац мора да буде добар човек, па да тек доцније на основу тога бива убрајан и у добре Србе, Бошњаке или Хрвате. Штавише, за оне најбоље, какви су Никола Тесла, Иво Андрић и Мехмед Меша Селимовић, отимају се српски и хрватски односно српски и бошњачки националисти, па тиме само доказују сопствену безначајност у поређењу с колосима универзалне културе. Наиме, најзначајнији људи припадају читавом људском роду, а њима се, разумљиво, поносе и они народи из којих су такве особе потекле или којима су се оне приклониле. Народи имају право да се великим људима диче, али немају право да другим народима одричу могућност поистовећивања са овим величинама, јер праћење истинских узора води духовном усавршавању, под условом да се не ради о чистом националистичком надгорњавању. Потоње је, разуме се, супротност свему духовном и представља злоупотребу великих личности у ускогруде националистичке сврхе.

Данас се плаћа данак националистичкој глупости и ускогрудости која је разградила државу, а која је, упркос свим својим немалим недостацима, била уређенија, богатија и моћнија од држава наследница. Изгледа да су и њени грађани, а ради се, парадоксално, о истим људима, били боље личности од грађана нових „држава“. Данас се политичари европске друге лиге баве наследницама Југославије, процењујући њихов напредак у „европеизацији“; данас закрвљена браћа (да ли је умесно реч „браћа“ писати без наводника?) сматрају једни друге главним непријатељима не увиђајући да су то постали због кратковидог национализма који њима самима шкоди; данас се најобичнија људска солидарност тражи у тору сопствене нације, па грађани Србије који не живе у Новом Пазару ни не знају да овај град од преко сто хиљада житеља нема воду (ни аутор ових редака то донедавно није знао), тј. добија је тек усред ноћи пошто је водовод прављен за много мању варош; данас државе наследнице не знају да се брину о свим грађанима без обзира на националну припадност, осим ако им то, на нашу огромну и неизрециву срамоту, не нареде империјални намесници; данас бивши грађани бивше Југославије могу да осећају само тугу и јад, чемер и бес...

Доцент на Филозофском факултету у Београду