Румун који је зауставио НАТО

Од нашег дописника
Букурешт, 4. јуна – Поново се потврдила она народна о томе како се земља заклела рају да се све тајне знају. Једна од скриваних тајни недавно се јавно појавила на чувеном Филмском фестивалу у Кану и тако кренула широм света.

Јуна 1999. у пуном јеку бомбардовања српских села и градова, специјална железничка композиција од 19 вагона крцатих војницима и наоружањем НАТО-а протутњала је Мађарском, зашла дубоко у румунску територију и била на домаку свог циља –  војне поште 01820, тј. базе где је требало да искрца терет и на ватрене положаје постави најмодернију борбену технику.

У то време Румунија још није била чланица НАТО-а, а војна "операција" против Београда није била међународно озакоњена, односно није имала сагласност УН. Тадашњи румунски председник Емил Константинеску говорио је само о "дозволи" да НАТО авиони "мало зађу" у румунски ваздушни простор. Тек толико да би могли да се окрену и врате у своје полазне италијанске базе. И само "толико".

О доласку америчких војника и њиховог наоружања овамо није се ни зуцнуло.

И тада, тачније у подне 2. јуна 1999, долази до нечега што нико није могао ни да замисли. Један једини човек зауставља захукталу ратну машину НАТО-а. Прецизније, један њен део.

На петнаестак километара од града Крајове, на чијој се периферији налази поменута румунска војна база, ратна композиција треба са главне пруге да скрене на један споредни колосек. То јест да јој се код малене железничке станице Пијелешти отворе скретнице. Шеф станице у Пијелештију био је (и још је) Флорин Патракиоју, железничар са дужим стажом. Он је, када је воз стао и пре него што ће померити скретницу, онако како то налажу овде важећи прописи, затражио да види пратећа документа. И пошто је помно прегледао све папире, закључио је да они нису у реду. Фалиле су потврде царинских органа.

– Даље не можете – закључио је шеф станице.

– Јеси ли ти нормалан – брецнуо се на њега охоли командант важног војног транспорта, амерички мајор Џеф Томсон.

– Човече, разуми, такви су закони – бранио је своју одлуку све упорнији румунски железничар.

– Знаш ли ти ко све ово предводи ? – викао је већ избезумљени амерички официр.

– Ма, баш ме брига за твог Клинтона и НАТО. Дај ти ми мени ваљане папире.

И воз је задржан. Упорни домаћи железничар није попуштао. Преморени војници су искрцани и послати на починак у један крајовски хотел. У међувремену, телефони између Букурешта, Брисела и Вашингтона су се усијали. Скандал је све подигао на ноге. Румунски министар саобраћаја у то време био је садашњи председник државе Трајан Басеску. Он је, наравно, хитно интервенисао. Позвао је шефа станице у Пијелештију и почео да га бруси. Овај није попуштао. Министар је образовао специјалну комисију да испита "невиђени безобразлук". Намеравао је да одмах смени "поремећеног" скретничара.

О тим тренуцима Флорин Патракиоу прича данас.

– Срео сам се са Басескуом пре три године. Он се присетио шефа мале станице који је зауставио воз са НАТО трупама. Одмах ме је запитао: "Још си шеф станице?". Затим ми је честитао и рекао: "Браво, такви су нам људи потребни."

Патракијоу је, вели, питао тада Басескуа да ли је заиста хтео да га смени оне 1999.

– Знаш како је било. Свима сам тада говорио: овај из Пијелештија је или лудак, или се иза његових леђа налази неки јаки политичар. Наредио сам истрагу и када сам сазнао да си само вршио своју дужност, спасао си се смењивања – наводно је гласило Басескуово објашњење.

Скандал у Пијелештију, који је узбудио светске војне врхове, није трајао пет дана како се приказује у филму "Калифорнија дримин", покојног румунског редитеља Кристијана Немескуа, који је ове године у Кану освојио високу награду, већ "само" око 10 часова. Али кад су НАТО папири, ипак, добили све румунске штамбиље, када је ноћ већ пала и ешелон требало да крене у војну базу, покварила се... локомотива.