Могу свесно да успорим рад срца

Кад неко помера границе у спорту, обично за њега кажу – чудо од спортисте!

Али, шта онда да се каже за некога ко може да задржи дах 10 минута и 18 секунди, чије срце откуца мање од 30 пута у минуту, кога крвни притисак 300 са 200 погађа једнако као поветарац. Конзилијум лекара на клиници у Бечу га је прогласио феноменом, човеком који пркоси законима медицине.

Реч је о Београђанину Бранку Петровићу (27), светском рекордеру у роњењу на дах (дисциплина статичка апнеа), који је недавно на Светским играма Међународне ронилачке федерације (ЦМАС) у Казању поново оставио све ривале иза себе. Не само да је опет освојио златну медаљу, већ је трећи пут узастопце оборио светски рекорд. Његов најдужи дах сада износи 10 минута и 18 секунди. Други на свету је Шпанац Алекс Сегура (9:24) а трећи Хрват Горан Чолак (9:17).

– Кад сам почео да се такмичим, пре седам година, светски рекорд је био око осам минута а мој рекорд свега пет минута – прича Бранко Петровић, члан клуба Калипсо на Ташмајдану, који са скромном стипендијом пркоси најбољим рониоцима света. – Кад сам се попео на осам минута, светски рекорд је отишао на девет и изгледао ми је недостижно. А онда сам схватио да је једини начин да избијем на врх ако сам смислим нешто, што је значило да морам да променим уобичајени приступ овом спорту. И тако сам за осам месеци поправио резултат за шест минута на тренинзима и минут мање на такмичењу.

Мењао је, како каже, и исхрану и схватање физиологије и још много тога, али је кључно било то да одговори на питање шта је то што га ограничава, односно – која је најслабија карика његовог организма на путу ка рекорду.

– Када ми је ниво кисеоника у плућима постајао низак, долазио сам на ивицу хипоксије – губитка свести. А сада сам у стању да издржим хипоксије за које медицина сматра да су немогуће. Уосталом, конзилијум лекара на једној клиници у Бечу, која ме је позвала на испитивања, био је у шоку кад је видео како мој организам реагује без кисеоника. Обичан човек, рецимо, кад му количина кисеоника падне на око 80 одсто остаје без свести. Врхунски такмичари могу да функционишу на 65 %, а мени су измерили 30 % и чак сам у том стању решавао лаке математичке задатке. Нису смели даље да иду јер се сматра да испод тог нивоа долази до одумирања мозга. Казали су ми да медицина то не може да објасни. Дошао сам до тог нивоа да могу свесно да утичем на рад срца и да га успорим.

Најдуже је био под водом 12 минута и 11 секунди, али ЦМАС то не признаје као светски рекорд, јер га нису надзирале међународне судије. Кад помера границе, срце му откуца мање од 30 пута у минуту, а крвни притисак дође до 300 са 200.

– Навикао сам тело на екстремне ситуације. Дешавало ми се да у току такмичења заспим. Једном сам спавао од трећег до осмог минута. Доказано је да десет минута под водом доноси организму већи стрес него тркачу који претрчи маратон. Статичка апнеа и „ноу лимит” (без ограничења) су две најекстремније дисциплине у роњењу.

Као и већини ронилаца омиљени филм му је „Велико плаветнило” Лика Бесона, у којем се Жак (Жан-Марк Бар) и Енцо (Жан Рено) такмиче у „ноу лимиту”. За разлику од апнее, која се ради у базену, у овој дисциплини се рониоци спуштају у морске дубине.

– Један од наредних циљева ми је напад на светски рекорд у „ноу лимиту”. До сада се најдубље спустио Аустријанац Херберт Нич, који ми је иначе друг. Отишао је 213 метара. На тој дубини тело трпи притисак од 22 кг по квадратном центиметру. На тренинзима у Црној Гори и Немачкој видео сам да могу до те дубине, па и даље, али у тај подухват не могу без спонзора.

Сан му је да роњење постане олимпијски спорт. Не толико због тога да би његови рекорди и титуле били вредновани (по нашем закону премије и спортску „пензију” добијају само такмичари у олимпијским спортовима) већ да једноставно осети олимпијски подијум.

– Кад би било коју ронилачку дисциплину уврстили у олимпијски програм, било коју, ништа ме не би зауставило на путу до медаље.

----------------------------------------------

У лову на бисере…

Пролетос, на Купу Дубаија, Бранко Петровић је учествовао у такмичењу које је било симулација лова на бисере.

– Принц Дубаија је организовао такмичење у спомен на његовог оца, што је била прилика да се људи тамо подсете легенди о ловцима на бисере који су тамо некада били истински јунаци. Такмичили смо се у три дисциплине, краљевска породица је све посматрала на џиновским екранима, а ја сам био укупни победник. Једна од награда био је одлазак с домаћинима у лов на туне. Иначе, највећи адреналин који сам осетио је онај када се нађеш у јату џиновских туна. Што се тиче бисера, налазио сам их док сам ронио у Црној Гори, али нису били репрезентативни.