Лустрирање на почек

Покушај да се Закон о лустрацији стави "у погон", четири године по његовом доношењу, највероватније ће остати само то – покушај. Тренутно расположење већине у парламенту не обећава да ће иницијатива Либерално-демократске партије да лустрација "оживи" имати успеха, па је тешко замислити да ће у догледно време неко бити стављен на стуб срама на основу овог закона. Лустрација ће се, по свему судећи, још неко време спроводити "ад хок", кроз сукобе политичких противника (као што је случај скупштинског лустрирања секретара за законодавство Владе Србије Зорана Балиновца), или кроз новинско "транжирање" појединих чланова друштвене елите (попут истраживања биографије кандидата за посланика ЛДП-а Драгослава Алексића, бившег члана Социјалистичке партије Србије).

Према "Политикиним" сазнањима, у владајућој коалицији још не постоји спремност да се залегне за примену овог закона, између осталог, и због тога што нема сагласности око питања временских граница (Законом усвојеним крајем маја 2003. године предвиђено је да ће се мере предузимати према онима који су кршили људска права од ратификовања Пакта о грађанским и политичким правима 1976. године, а заузимају или се кандидују за јавне функције). Наиме, противници примене важећег закона сматрају да би на удару лустрације требало да се нађу и одговорни за ликвидације "народних непријатеља" после Другог светског рата, али и они који су одговорни за кршење људских права у време ванредног стања уведеног после убиства премијера Зорана Ђинђића.

Међутим, и када би се овај идеолошки проблем превазишао, тешко би било постићи сагласност у доношењу пратећих закона, пре свега закона о отварању тајних досијеа. ЛДП је, иначе, најавио да ће ове недеље поднети предлог овог закона, на коме би, како тврде извори "Политике", примена постојећег Закона о лустрацији могла да падне. Упућени тврде да већина странака зазире од отварања досијеа због тога што се на тај начин може угрозити рад тајне службе, али и због могућих манипулација са досијеима. Наиме, искуство земаља које су почеле лустрацију, говори да је готово немогуће избећи појаву фалсификованих досијеа, које за циљ имају управо дискредитацију политичких противника, али и прочишћених досијеа преко којих се не може доћи до истине.

У Словачкој је, на пример, објављена листа наводних сарадника тајне полиције Чехословачке да би касније било доказано да је она била пуна имена недужних људи.

У Пољској је чак Уставни суд ове земље одбацио као неуставне делове закона о лустрацији, према коме је 700.000 људи требало да напише изјаве да ли су сарађивали са тајном полицијом, а о њиховој одговорности требало је да се одлучује после упоређивања тих признања са полицијском евиденцијом.

У Србији би хиљадама људи могло да се догоди нешто слично. Према оцени Омера Хаџиомеровића, потпредседника Управног одбора Друштва судија Србије, Закон о лустрацији је непримењив, јер би обухватио готово седам хиљада људи. "Ако лустрирате по једног сваког дана, рачунајте колико ће то да траје. Закон није донет са циљем да некога лустрира, него да би се разговарало о њему. Треба променити систем", рекао је Хаџиомеровић, истичући и да "не постоји сагласност у друштву о том, пре свега, моралном питању, али и да је закон лоше написан".

Да сагласности о овом питању нема ни у новој странци у власти, ДС-у, која би могла да подржи иницијативу ЛДП-а (о ставу Демократске странке Србије и Г17 плус довољно говори чињеница да се у претходном мандату нису трудили да "покрену" овај закон), говоре и опречни ставови њених функционера.

Тако су, одмах пошто је председник Скупштине Србије Оливер Дулић прошле недеље најавио комплетирање Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права, како се званично зове то лустрационо тело, неки су функционери његовог ДС-а "повукли ручну", изјављујући да том проблему треба опрезно прићи. Потпредседник владе Божидар Ђелић рекао је да ће о томе тек бити обављене консултације између шефова посланичких група, али и владе и парламента.
– Једна ствар је закон, друга ствар је што имамо елементе који се тичу и правосуђа и многих других служби. Често, када се говори о лустрацији код нас, говори се о људима који су се огрешили о криминал и морал, и ту већ имамо серију закона који могу и морају да се примењују – каже он.
У исто време министар правде и заменик председника ДС-а Душан Петровић је најавио да ће Влада Србије инсистирати на примени свих закона, али и на промени оних за које се утврде проблеми у њиховом спровођењу.
Према изворима из владајуће коалиције, за спровођење Закона о лустрацији у ДС-у се залажу, пре свих, бивши "отпораши" и учесници студентских протеста под Милошевићем. Због заговорника овог закона којих највише има у ДС-у, може се догодити да странке на власти у лустрациону комисију делегирају представника управо те странке, изражавајући на тај начин и свој став према закону.

У комисији би требало да буду три судије Врховног суда, три правна стручњака, заменика републичког јавног тужиоца и два посланика – један из владајуће већине, а други из опозиције. Функционер ЛДП-а Иван Андрић каже да је његова странка спремна да, као опозиција у парламенту, предложи кандидата за лустрациону комисију, а шансе да то место и добију су им велике, с обзиром на то да радикали и социјалисти не подржавају овај закон.
Жарко Обрадовић, високи функционер Социјалистичке партије Србије, истиче да је код лустрације реч само о томе "да се на суптилан начин, привидно правно утемељен, а крајње волунтаристички, из јавног живота уклоне политички противници". Он је уверен да се закон неће примењивати јер је "седам година после 5. октобра та прича потрошена". "Прошло је неколико изборних циклуса и грађани су видели ко је ко и шта је ко радио. Поред тога, и један високи функционер ДОС-а је у време расправе о закону 2003. године рекао да су досијеи преправљани, што значи да су неупотребљиви", закључио је Обрадовић.
Да лустрације у Србији неће бити сигурно још неко време мисли и др Весна Ракић-Водинелић, професор Правног факултета Универзитета Унион, али она за то има друге разлоге.

– С обзиром на то да је претходна влада вратила на сцену многе делове власти из Милошевићевог времена, а садашњој то није приоритет, мислим да лустрација у Србији неће бити спроведена онако како је замишљено. Она код нас мора да буде и обимнија него у другим посткомунистичким земљама, јер ми треба да се боримо и са последицама комунизма, али и Милошевићевог ауторитарног режима и ратних злочинаца на нашој територији. Међутим, без озбиљне потпоре власти, па и неког импулса с њене стране, лустрације неће бити – оцењује Весна Ракић-Водинелић.

Истичући пример Пољске у којој је транзиција почела 1989. године, а лустрација тек 1997. – и сада доживљава свој врхунац, др Весна Ракић-Водинелић, каже да сам проток времена не мора ништа да значи. Ипак, како додаје, протоком времена умањују се шансе да се лустрација обави на задовољавајући начин.

На питање да ли је неопходан услов за спровођење лустрације доношење закона о отварању досијеа, она каже да је било могуће спроводити Закон о лустрацији и без таквог закона о досијеима – али под условом да БИА достави досијеа на увид лустрационој комисији. "Пошто БИА не даје досијеа ни судовима када их затраже, било је нереално очекивати да ће га достављати Комисији за лустрацију", истиче она.
Д. Матовић - Б. Баковић

--------------------------------------------------------------------------

Балиновац за ДСС није проблематичан

Портпарол Демократске странке Србије Андреја Младеновић казао је да је директор Републичког секретаријата за законодавство Зоран Балиновац добар правник и да, што се тиче ДСС-а, "није проблематичан".

Младеновић је, на конференцији за новинаре, казао да је Балиновац дугогодишњи члан ДСС-а, а то да ли ће њега неко заменити у парламенту није ствар странке, већ владе, коју он тамо представља.

Одговарајући на питање новинара, портпарол ДСС-а, казао је да је Балиновац био "службеник у републичкој влади на чијем је челу био Мирко Марјановић", али је додао да не зна да је био члан Југословенске левице, за шта га, између осталог, оптужује Либерално-демократска партија у парламенту.
Танјуг

--------------------------------------------------------------------------

Комисија без адресе

Проф. др Весна Ракић-Водинелић била је члан Комисије за испитивање одговорности за кршење људских права, која је изабрана у јулу 2003. године на период од шест година, али која никада није истински заживела, јер није имала услове за рад. Комисија је одржавала седнице, формирала већа и донела Пословник о раду, али никада није добила седиште, нити је имала стално запослено особље, а Скупштина Србије и Влада Србије су се све време оглушивале о њене предлоге. Услед тога, Комисија није успела да отвори ниједан случај.

Због свега тога, чланови Комисије су у септембру 2004. године поднели оставке, али их парламент никада није разматрао. Весна Ракић-Водинелић сматра да је и на тај начин "Скупштина Србије хтела да покаже колико снажно омаловажава тај закон и ту идеју". "Влада је такође, на много начина показала колико је снажан противник лустрације", каже она.