Пупком везан за Београд

Николо Фарачи, Адам Нусбаум и „Џезанова” наступиће вечерас на „Нишвилу”, али највећа звезда ударног дана фестивала у Нишкој тврђави биће доајен џеза Душко Гојковић. Легендарни трубач флигелхорниста, композитор, аранжер и диригент, представиће вечерас композиције са специјално написаним аранжманима за „Белгрејд самит октет”.

И поред сталних свирки, Гојковић је током протеклих месеци снимио два албума, један у Београду са Биг бендом РТС-а, који доноси спој латина и џеза, и други у Немачкој са гудачима Бранденбуршког симфонијског оркестра, којим ће представити необичан микс класике и џеза. Има још безброј планова, између осталог и за оснивање Џез фондације, иако иза себе има на хиљаде концерата и 200 плоча.

Чувени музичар, који слави 63. године рада и у октобру 82. рођендан, у разговору за „Политику” признаје да је својевремено „дао” нов живот џезу, уносећи балканске мотиве у овај жанр:

– У џезу више није важно одакле долазиш, каква ти је „фарба” на лицу, већ како свираш и шта имаш да кажеш. Још кад сам отишао на Беркли, 1961. године, пробао сам да унесем неке ритмове са нашег поднебља у џез. И познати музичари, са којима сам радио, Стен Гец, Мајлс Дејвис и Дизи Гилеспи, рекли су ми: „Слушај, ти долазиш са Балкана, и гледај да будеш оригиналан, да донесеш музику са свог поднебља”. Тако је настао Балкан џез, а и први сам употребио тај термин пре 50 година. Данас у енциклопедијама посебан стил назива се Балкан џез.

(Фото Д. Ћирков)

Причате о давним данима, иако не волите да говорите о прошлости. Шта вам значе успомене, да ли чувате прву трубу?

Као гимназијалац у Београду, ноћу сам пролазио Булеваром, и у излогу неког комисиона видео једну стару, разлупану трубу. Дошао сам ујутру и рекао газди да хоћу тај корнет, а он ме је одговарао. Али, купио сам ту трубу, иако нисам знао да свирам. Моја мајка је чувала ту прву трубу, и дали смо да се мало репарира, и онда, после много година, Миша Блам ми је рекао да прави Музеј џеза, и да би било лепо кад бих му ја дао тај први корнет. Та ми је баш успомена, а остале трубе не чувам. Имам колеге које имају по неколико десетина инструмената, а ја после неког времена набавим нову трубу, а стару поклоним некоме…

Колико су вас тешке околности одрастања, заточеништво, трагичан губитак оца и раздвојеност од браће очврснуле и натерале да постанете „неко”?

Јесу, сигурно. А и кад сам изабрао трубу, схватио сам да сам осуђен да будем „усамљени јахач”, принуђен да се бори против тешких околности, лоше економске ситуације, против предрасуда које су тада у овој земљи имали људи према џезу. Отишао сам, најпре у Немачку, па Америку. И био је то велики ризик, борба усамљеног јахача, па или пропадаш или опстајеш. Што више проблема у животу прегрмиш, јачи си и корак даље. Битна је и дисциплина, и само рад и тренинг.

Никада се нисте вратили у Србију?

Емигрирао сам у Америку, био тамо пет-шест година. Завршио сам студије на Берклију, отишао у Њујорк, колевку џеза, свирао са разним тамошњим музичарима и пропутовао целу Америку. Али, Њујорк је далеко, а Минхен ми је некако био ближи да одатле дођем у Београд. И тамо стварно имам добре услове за рад. Често долазим, и то ми је као повратак кући. Пупком сам везан за Београд, без обзира што сам давно отишао у свет.

Ближи се стогодишњица џеза…

Нисам Нострадамус, али чини ми се да џез неће нестати. Стотину пута су проглашавали смрт џеза, па ништа. Иако џез није масиван, и музика где се „врти велика лова”, он се мења, прилагођава времену, и то је једна од ретких уметности где је дозвољена толика креативна слобода. Никада неће утихнути!

------------------------------------------------

Шта је то Фејсбук

Активни сте на Фејсбуку…

„Фејсбук”, шта је то? То све ради мој менаџер. Ја сам старомодан, мене техника и електроника не интересују. Мобилни сам морао да купим на наговор супруге, а највише волим оне старе телефоне што се окрећу бројчаници. Компјутер сам купио жени. Уместо да буљим у компјутер, ја одем да вежбам трубу, да пишем нову композицију, џогирам, или да, пошто немам ауто, возим бицикл!