Исламско лице арапског пролећа

Исламски фактор је константни део нарације о арапском пролећу. Прво је био у позадини, а што је време више пролазило, постајао је све актуелнији, да би догађаји с временом донели прве експерименте Арапа са исламистичким владама.

Нахда у Тунису и Муслиманска браћа у Египту су се, после деценијских забрана учешћа у јавном животу, регистровали као легитимне странке, изашли на изборе и – победили. Утицајни су од Марока и Јордана до Јемена. Неко упориште имају и у Катару. Чему води њихово укључивање у демократски парламентарни живот? Да ли ће се милитантни ислам убацити у токове легализације „умереног ислама”?

Било би нормално да у свету ислама такве странке имају глас, али ово аутентично лице арапског света одувек је било потискивано. Иако логика учи да потискивање гура у екстремизам, а физика да акција изазива реакцију, исламистичке групе подједнако су прогањали системи под утицајем социјализма и они под пуном контролом Запада.

Широко језгро данашњих политичких формација које инспирише ислам је, упркос њиховој антиамеричкој реторици, пре свега прагматично, спремно на компромисе о идеологији или спољној политици.

Али, америчка политика према Блиском истоку деценијама је паралисана поводом „исламске дилеме”: како САД да промовишу демократију у региону без ризика да исламисти дођу на власт? Дилема је актуелизована када су исламисти Алжира сасвим демократски победили на изборима 1991, када је милитантни Хамас, такође сасвим демократски, на изборима освојио власт у Појасу Газе 2006. Да ли „демократски процес” подразумева само победу „наших”? САД постављају питања да ли су верске политичке снаге ислама у стању да коегзистирају са демократијом, плурализмом или правима жена – ово последње је најомиљенији адут – али оно што Америку много више брине јесу спољне политике које би спроводиле нове власти.

Прозападне аутократе били су послушни извођачи спољнополитичких замисли својих патрона. Исламисти засад немају кохерентне ставове о овој теми, али потенцирају аутохтон арапски свет, са много више самопоштовања, а мање наслеђеног колонијалног менталитета. Египатски исламисти престали су да буду заклети непријатељи Ирана. Контактирају са Хамасом.

Нема сумње да је демократски експеримент Блиски исток учинио мање предвидљивим, иако исламистичке организације попут Муслиманске браће у Египту и Јордану и Нахде у Тунису показују јаке прагматичне тенденције.

Ако је арапско пролеће представљало општи шок, арапског света и шире, један фронт могао је да се наслути и пре ових сеизмичких дешавања: конфликт између поцепаних и дезорганизованих присталица либералних демократских реформи и исламиста предвођених Муслиманском браћом.

Браћа су деценијама били нека врста египатске „скривене реалности”. Револуција 25. јануара 2011. учинила је да изађу на површину. Полако, баш како су се њихови припадници у све већем броју тог јануара на Тахриру придруживали побуњеној матици махом секуларних и либерално оријентисаних демонстраната – интелигенције, студената и средње класе – или припадницима градске сиротиње без исламских обележја.

Политичко крило Муслиманске браће, Партија слободе и правде, само је легализовани атест измењене атмосфере. За разлику од секуларне опозиције која је слаба и подељена, браћа су се за кратко време наметнула као најбоље организована политичка групација. На изборима 2012. освојили су половину места у парламенту. Исламиста Мухамед Мурси победио је на председничким изборима. Арапско пролеће несумњиво је ојачало исламско наспрам секуларног, отварајући питање да ли је могућа међусобна кохабитација.

Да ли је то почетак новог циклуса који би догађаје 2011. значајно разликовао од арапских револуција педесетих година прошлог века, када су Млади официри у Египту оборили краља Фарука, када је Сирију уздрмавала серија војних удара, када је крвавом револуцијом 1958. срушена монархија у Ираку?

Сви ови потреси имали су неке заједничке карактеристике: били су  подстакнути жељом да се уклоне власти блиске бившим колонијалним силама, да се успостави истинска независност и оствари панарапско јединство које су им Британци и Французи онемогућили исцртавањем блискоисточних граница после пропасти Османског царства. Револуције су тада имале још нешто слично: социјализам. Секуларни арапски лидери потиснули су или, у случају Египта, затварали и протеривали исламисте, а Арапи су успели да поврате загубљено самопоштовање. Владао је оптимизам. Египат и Сирија 1958. оснивају Уједињену Арапску Републику.

Тада кола крећу надоле. Три године касније УАР се распада јер Насер инсистира да буде „отац Арапа”. Истовремено, лидери јачају сопствене позиције удаљавајући се и од идеја социјализма и од својих народа. Ривали се елиминишу. Почиње царство деспотије. Катастрофалан, понижавајући пораз арапских армија од Израелаца у шестодневном јунском рату 1967. убија сваку наду за јединством. Панарабизам копни. Арапи улазе у еру која ће дуго трајати.

Сутра: Секуларни деспоти дали су шансу исламу