Раслојавање најављује бунт

Просечна српска плата од нешто више од 44.000 динара многима звучи као добра, али неслана шала. Простим емпиријским методом „осврни се око себе” већина грађана Србије ће за оне који имају поменути „просек” рећи да су срећници, будући да море људи ради за увредљиво ниске зараде. Па ко онда „навлачи” просек од готово 400 евра кад, малтене свакодневно, новине пуне приче о радницима који даноноћно ринтају за суме које су испод сваког прага људског достојанства? Статистичка правила су неумољива – збир свих пријављених плата подељено с бројем запослених и ето просека. Недавно је у медијима осванула прича о девојци из унутрашњости, иначе детету запослених високообразованих родитеља, која по други пут покушава да упише факултет у Београду где ће остати само ако на пријемном освоји довољно бодова за студирање на буџету. Година дана самофинансирајућих студија у престоници кошта око 1.000 евра, плус увећани трошкови живота јер нема право на студентски дом. Превише за кућни буџет који према сопственом признању не превазилази укупно 500 евра, а ту је и млађа сестра...

Ко, дакле, подиже просек српске плате на у односу на свет мизерних а у односу на унутрашњост више него солидних 400 евра? Тектонски покрети који су довели до раседања друштва на колена су бацили некада колико-толико стабилну средњу класу и довели до све већег повлачења друштва према половима. Настала је једна нова каста супербогатих и недодирљивих и далеко бројнија група оних који су одавно заборавили на било какав облик луксуза и раде (ако раде) само за пуко преживљавање. Угледни економиста Бранко Милановић, чије је једно од главних поља интересовања управо социјално раслојавање, указује на један занимљив друштвени феномен.

„Интересантно је видети колико је заиста учешће богатства имућних грађана у друштвеном производу. До тог броја се долази тако што се саберу богатства милионера и тај износ подели с друштвеним производом”, каже Милановић.

На тој тачки долази до дилеме која на неки начин речитије од било које статистике говори о стању српског друштва. Наиме, малтене је немогуће тачно утврдити колико су „тешки” наши милионери. У истраживању о српским богаташима регионално издање магазина „Форбс” напомиње да се не може поуздано знати ко је најбогатији у Србији јер „већина бизнисмена има скривене рачуне у иностранству”.

По медијима су се међутим провлачиле свакакве незваничне процене, а једна од најсмелијих лансирана пре три године је изнела податак да богатство наших тајкуна заједно износи 31,5 милијарду евра што је безмало трећина тадашњег бруто домаћег производа (БДП) Србије. Наведено је да је убедљиво најбогатији српски тајкун Милан Јанковић, алијас Филип Цептер, с процењеном вредношћу имовине од четири милијарде евра.

Некадашњи, краткотрајни, потпредседник српске владе, а касније „бизнисмен у наглом успону” – Мирослав Мишковић – располаже имовином која се процењује на око две милијарде евра, док се за још једног, сада одбеглог, српског тајкуна – Богољуба Карића – тврди да је „тежак” око милијарду евра.

Колико су ови подаци утемељени у реалности, а колико су део чаршијског наклапања раје која тако каналише гнев против „успешних пословних људи” тешко је одредити баш због мањка транспарентности података. Поједини економисти ипак оцењују да су реалније процене да учешће богатства у друштвеном производу Србије износи око десет одсто што је сврстава у ред земаља попут Ирске, Колумбије или Индије.

Било како било, утисак је да грађани с гневом посматрају шачицу богатих који су до иметка стигли најблаже речено ловећи у мутном. Пулс нације најбоље показује драстичан раст популарности Александра Вучића коју је стекао не економским реформама него најавом борбе против корупције и ударом на тајкуне.

Са армијом незапослених, којој се по неким проценама свакодневно придружује око 500 људи који остају без посла, све дубље и интензивније социјално раслојавање прети да постане окидач за шири социјални бунт.

Драган Вукотић

-----------------------------------------------------------

Више од 4.000 динарских милионера

У Србији је нешто више од 4.000 грађана пријавило имовину већу од 35.000.000 динара односно око 350.000 евра, показују подаци Пореске управе. Физичко лице које је у обавези да поднесе пријаву располаже имовином у земљи и иностранству чија је укупна вредност већа од 35.000.000 динара. Приходи који подлежу опорезивању су зараде, затим они стечени од пољопривредне делатности, шумарства, самосталне делатности, од ауторских права и индустријске својине. Рачунају се, наравно, и непокретности: станови, куће, викендице, локали, пословни простор, гараже, а на листи су и штедни улози и готов новац.