Амерички стручњаци за промене у лечењу рака

Стручњаци америчког Националног института за рак дошли су до закључка да је неопходно увести промене у приступу откривања и лечењу рака, укључујући и oне у самој дефиницији рака и елиминисању речи „канцер” уз неке премалигне промене.

Група лекара, која обухвата неке од највећих научника у истраживању рака, такође сугерише да се многе промене откривене на дојци, простати, штитној жлезди, плућима не треба звати карциномом, што су и објавили у часопису Америчког медицинског удружења.

Подстицај за промене је већа забринутост међу лекарима, научницима, заштитницима права пацијената због стотина хиљада мушкараца и жена који понекад непотребно пролазе кроз штетне третмане због премалигних и канцерогених оштећења ткива којa тако споро расту да је мало вероватно да ће икада проузроковати болест.

Када су лекари и пацијенти свесни тога да оштећење постоји, они се обично осећају примораним да иду на биопсије, лечење и да их изваде, па често подносе велику физичку и психолошку патњу и ризик по здравље.

– Ми и даље имамо проблема да убедимо људе да ствари, на које се наилази као последица мамографије и ПСА тестирања и других анализа, нису увек малигнитет у класичном смислу и да ће убити пацијента. Наши истраживачи не само да траже начине за рано откривање рака већ размишљају о ситуацији када је заиста дошло до канцера, који су то фактори који одређују када ће се он понашати агресивно. Ово је далеко од размишљања од пре 20 година, када су пронађене ћелије рака и када је постојао огроман ризик од смрти – сматра др Харолд Вармус, из америчког Националног института за рак.

Да ли пацијенту саопштити до детаља какве промене има у организму или „ублажити” саопштавање дијагнозе, нешто је са чим се суочавају и лекари у Србији.

Како каже професор др Зоран Ракочевић, доскорашњи директор Института за онкологију и радиологију Србије, нарушавање сопственог здравља човек најчешће сам осети, појавом тегоба, често и изражених болова, који недвосмислено указују на то да се у организму „нешто догађа”.

У ређим случајевима, болест се открива сасвим случајно, током рутинских прегледа, а да пацијент није осетио тегобе које би му на њу указале.

– Пракса је показала да се у овој ситуацији пацијенти понашају двојако. Појави симптома болести, уколико су они толерантни, неки од њих неће придавати посебан значај, неће тражити преглед и помоћ лекара, или ће на њу неко време чекати. Најчешћи разлог оваквом понашању јесте бежање од суочавања са чињеницом да је здравље нарушено. Другу групу чине особе које ће се понашати одговорно, свесно ситуације у којој се налазе и зато потражити помоћ лекара. Различито понашање пацијената намеће дилему да ли и на који начин, саопштити дијагнозу. Наравно да је заузимање одређеног става условљено врстом дијагнозе, то јест тежином болести, као и њеном прогнозом. На одлуку лекара мора утицати и психофизичко стање болесника, али и низ других околности које у оваквим случајевима могу имати посебан значај (да ли особа живи сама, да ли је хранилац породице, самохрани или родитељ малог детета...). Најтеже је саопштавање дијагнозе болести које доводе до тешког нарушавања здравља, или имају неизвестан ток, што најчешће није добро саопштавати непосредно болеснику – сматра др Ракочевић.

У пракси то се углавном односи на дијагнозе онколошких болести, јер дијагноза малигног обољења код пацијената изазива страх зато што асоцира на неизлечивост, брзи крај и смрт.

Он наглашава да у великом броју случајева то није тако, већ да је важно не губити драгоцено време и да са адекватним лечењем треба започети што раније како би прогноза била боља. Ако је болест дијагностикована у одмаклој фази, дакле када је неизлечива, могуће је успорити ток болести, а болеснику омогућити достојанствено продужење живота.

– Сваки болесник је посебан и заслужује адекватан приступ медицинског особља. Увек сам настојао да пацијенти схвате озбиљност болести и неопходност правилног лечења, као и да га прихвате, а трудио сам се да се болеснику такво лечење и омогући. Када ми се чинило да би сазнање о тешкој болести довело болесника у лоше психичко стање и изостајање његове сарадње, укључивање чланова породице показало се као најцелисходније за успешност и наставак лечења. Постоји много аргумената зашто неко из болесниковог окружења треба да сазна све релевантне чињенице о његовој болести и лечењу. Уз то, члан породице или пријатељ, на себе може преузети бригу о низу ствари које су од значаја са социјалног аспекта и тако растерете пацијента и помогну му у лечењу – каже др Ракочевић

Борба Верице Бараћ

Изузетан пример борбе против рака јесте Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, која се са тешком болешћу носила више од 16 година. „Игром случаја био сам укључен у њено лечење, последњих неколико година њеног живота.

За тај период могу да кажем, да је у сваком тренутку желела да зна све о стању свог здравља, фазама и начину лечења, тражила савете лекара, односно имала поверења у предложено лечење.

Наравно да је подршка породице и вера у позитиван исход била од пресудног значаја да се дуго, готово до последњих тренутака, носи с болешћу уз максимално очување квалитета живота и рада”, каже др Зоран Ракочевић.