Пола срца, дупла нада

И пре него што се родио, грчевито се борио за живот, а када је најзад угледао светлост дана, та лавовска и рововска борба пратиће га заувек. После десетогодишњих безуспешних покушаја својих родитеља, деветогодишњи Никола Ранковић Џони рођен је вантелесном оплодњом, с пола срца и инверзијом свих унутрашњих органа. Преживео је две тешке операције, добио дијабетес, свакодневно прима инсулин и гомилу лекова, вечито је на неким лекарским контролама, редовно иде у Завод за трансфузију, подноси најстрожи режим живота, али упркос свему представљаће Србију 5. октобра у „Сава центру”, на 44. сусрету „Радост Европе” с темом – рокенрол.

И на све то, тамо ће Џони, уз пратњу бенда из Мастер Бластер студија, одсвирати и отпевати композицију за коју је сам написао и музику и текст!

– Идем у „Мастер Бластер студио”, једину школу за рокенрол код нас. Питали су ме да ли могу да напишем песму за „Радост Европе”, ја написао, одсвирао...Али,онда је настала фрка пошто имам чудан ритам, кажу да ниједан бубњар то не може да одсвира. На последњој проби сам доказао да је то у принципу тачно, само има мало чудне нагласке, другим речима оригинално.

Мали човек тај Џони, а говори као одрастао. Стварно каже „у принципу”. И стварно овако прича о својој болести, дословце:

– Ја о томе уопште не размишљам, размишљам да сам нормалан као свако друго дете. А рођен сам без леве половине срца, дела доње шупље вене и неких плућних артерија. Имао сам једну операцију са 16 месеци, другу с пет година и три месеца, обе у Атини, јер овде то није било изводљиво. После друге операције ишао сам у Тиршову због дијабетеса, морам да се пожалим, собе су им биле одвратне. Кад сам изашао, тата ми је из Атине донео малу класичну гитару, „јамаху”. Тада сам на телевизији чуо песму рок групе „Ван Гог” „Нек’ те тело носи”, допала ми се, отишао на Јутјуб, тражио, тражио и покушао нешто да одсвирам, па сам тражио од маме и тате да ми купе албум „Ван Гога” и знао сам све текстове напамет…

Кренуо је после Џони у неку музичку школу код неког професора Станислава кога он зове Разбислав, Зубислав и ко зна како већ, јер: „На часу 22 минута он прича нешто без везе с музиком, седам минута свира, а два минута свирам ја. После годину дана, рекао сам – не могу више”.

Ту се сад већ појављује магични „Ван Гог” с још магичнијим Ђулетом, кога Џони упознаје на „Бир фесту” 2010. Кад је Ђуле чуо како Џони свира његову песму рекао му је да одмах престане да иде код Разбислава и поклонио му прву електричну гитару која му данас, потписана, виси као украс на зиду. Онда је, преко басисте Драгана Ивановића, дошао до Бранка Тријића, иначе професора у „Мастер Бластер студију”, код кога и дан-данас узима приватне часове. Много му се тамо допада јер „се скоро сваки наш час претвори у озбиљну свирку”.

– Обожава да иде у тај студио где предавања држе познати музичари, приказују се филмови о музици, разговара се на разне музичке теме, има истомишљенике какве нема у редовној школи – укључује се у разговор Џонијева мајка Валентина. – Неколико пута годишње школа организује концерте, попут оног „обрачуна бендова” у марту на коме је Џони, међу десет бендова, победио песмом „Партибрејкерса” „Хоћу да знам”.

Мада има све петице, Џони школу не љуби баш много, просто зна да се то мора. Његови родитељи тврде да с његовим учењем ништа немају. Сам је заслужан за своје оцене и музику. Сам је уписао енглески, каже треба му за писање текстова. Свира бас, бубњеве, клавијатуре, иде и на часове продукције јер „нећу да ми неко говори како ће моја песма да изгледа, него како ја хоћу”.

Све је мање-више како Џони хоће, а родитељи, Зоран и Валентина, ту су да га подрже и омогуће му што квалитетнији живот у датим околностима. Ако не може да игра фудбал, може да једри, да путује свуда, више него његова мајка икад, може да слави рођендан у хард рок кафеу у Лондону, може да добије специјалну гитару, малу и довољно лаку за његову два пута сечену грудну кост…Нема кукњаве, само борбе, немају право да се не боре кад се он тако храбро бори, о чему сведоче и његови први стихови:

„Рођен с пола срца, у дуплој нади да живот ипак има лек, ја трчим трку без предности, да рокенролом освојим свет”.