Признао пораз и отишао

Мирко Ковач (1938–2013), аутор је више романа, збирки приповедака, есеја, ТВ драма и филмских сценарија, рођен је у Петровићима, код Билеће.Студирао је на Академији за позориште, филм и телевизију, одсек драматургије, у Бе­ог­раду. Прва књига прозе „Губилиште”(1962), доживела је политичку и идеолошку осуду због, како је речено, „црне слике света”, која се није уклапала у социјалистичке норме понашања. Хајка на писца је трајала годину дана. Роман „Моја сестра Елида”, објављен је 1965, а кратки роман „Животопис Малвине Трифковић” излази 1971. године. Овај роман је драматизован и као драма игран у Атељеу212 у Београду. Преведен је на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији „Rivages poche”.

Мирко Ковач у Загребу објављује романе: „Ругање с душом”(1976) и „Врата од утробе”(1978), који добија Нинову нагр­аду за­ р­оман г­од­ине (1978), награду Жељезаре „Сисак” (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). „Врата од утробе” су, по оцени критике, Ковачев најбољи роман у погледу сложене постмодернистичке наративне технике. У њему се преклапају ауторова визура Херцего­вине­ у распону од више деценија и спиритуалне дилеме верске и секуларне природе. Следе романи: „Увод у други живот”(1983) и „Кристалне решетке” (1995).

Збирка новела „Ране Луке Мештревића” (1971) добија наг­ра­ду „Ми­ло­ван Гл­иши­ћ”­, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека. Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а прича „Слике из породичног албума Мештревића” добија „Андрићеву награду”. Збирка приповедака „Небески заручници” (1987) награђена је Бигзовом наградом. Књига есеја „Европска трулеж” (1986), добија награду „Димитрије Туцовић”. Допуњено издање, под насловом „Европска трулеж и други есеји”,излази у Загребу (1994). Књига публицистичких текстова „Бодеж у срцу”објављена је у Београду (1995). У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом „Књига писама1992–1995”.

Крајем осамдесетих година, Мирко Ковач се нашао на удару Милошев­ић­евог режима, великосрпског национализма и Шешељевих јуришника. На једној промоцији Савеза реформских снага погођен је фотоапаратом у главу. Потом је напустио Београд и преселио се у Ровињ, у којем је живео од 1991. године. Преселивши се у Хрватску, постао је стални сарадник сплитског недељника „Ферал трибун”.

Себе је сматрао црногорским, хрватским, српским и босанским писцем, супротстављајући се националној хистерији и искључивости која је беснела регионом. Такав је био и његов књижевни језик: наслањао се на традицију и живот свих језичких стандарда на простору једног, четвороименог језика.

У Сарајеву су му објављена изабрана дела, у шест томова („Свјетлост”, 1990), а недавно и сабрана дела, у дванаест томова.. Аутор је сценарија за филмове: „Мали војници”, „Лисице”, „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Тетовирање”… Написао је више ТВ и радио-драма. У Подгорици је објављена његова драма „Лажни цар” (2005). Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски… Добитник је више угледних међународних награда, међу којима су награда „Тухолски”(Tucholsky Prize), шведског ПЕН­-це­нтра(1993) иХердерованаграда (1995).

Када је 2011. године посетио Београд, први пут после две деценије, изјавио је у једном интервјуу да је у Београду формирао либералне погледе на свет и научио да буде у отпору према догматицима, према сваком облику тоталитаризма. Тај инстинкт да се одупре руљи или било каквим колективним еуфоријама окренуо се, како је навео, против оних који су својим ускогрудим национализмом победили тај либерални космополитски Београд. „Ја сам тада признао пораз и отишао”,рекао је Ковач.

У једном од интервјуа Радију Слободна Европа, Ковач је изјавио: „Мислим да смо ми још прилично далеко од тога да је прошлост прошла. Како је будућност, сама по себи, метафизички појам, ми се немамо за што хватати, него за оно што је прошло. Ми нећемо никада донети неки тачан суд о прошлости – баш зато да би је свако тумачио на свој начин и како њему одговора. Нема ништа лакше него потегнути национализам као оруђе.Ми смо сви веровали у деведесетим да ће заправо демократија ставити и национализам на своје место. Ја сам ту још наиван и верујем да је то могуће. Двадесете године исцрпљујемо само у томе да можемо све рећи, да можемо рећи све оно што нисмо у социјализму могли. Па се та наша слобода помало претвара у неку врсту увреде, у неку врсту велике лажи. Напросто не верујем да смо се нешто помакнули, да се може рећи да је ово велики одмак од тог раздобља, од Милошевићевских деведесетих.”

З. Р.