Највише шкрипи у везном реду

Фудбалери Партизана сутра од 20.30 ч на свом стадиону у првом мечу последњег кола квалификација за Лигу Европе против швајцарског Туна настављају путешествије по Старом континенту. Ако је судити по играма које су играчи шестоструког узастопног првака Србије приказали на претходне четири међународне утакмице, као и две на почетку Осмог државног шампионата, мале су шансе да пређе последњи степеник на путу ка надметању по групама масовнијег Уефиног такмичења.

Два ремија са нејаким Шираком 1:1 у гостима и 0:0 код куће, као и два пораза у дуелима с квалитетнијим Лудогорецом 1:2 у Разграду и 0:1 у Београду, не буде наду да ће положити последњи квалификациони испит. Јермени су, с коефицијентом 0,850, били најслабији учесник квалификација за Лигу шампиона. Бугари су с 3,450 чак пет пута лошији од „црно-белих” (17,425).

Ако су у Хумској првог ривала потценили, другог су преценили. За Лудогорец до пре пар година готово да нико у фудбалским круговима није ни чуо, а сада је одједанпут код нас приказан као велесила, па му је Партизан препустио улогу фаворита.

Да ли ико може да замисли да „црно-бели” могу да елиминишу Шахтјор из Доњецка или рецимо Шалке из Гелзенкирхена? То су учесници квалитетнијег Уефиног такмичења, који имају око пет пута већи коефицијент од Партизана, отприлике као „црно-бели” од Лудогореца.

Наравно да не играју коефицијенти, већ играчи на терену. Зато и има бројних примера да богати не пролазе увек сиромашне. И ту долазимо до кључног проблема нашег представника, а он се једноставно зове игра.

Годинама уназад српски клубови су принуђени на сталну продају играча, без могућности да се појачају квалитетнијим фудбалерима. Због тога су из сезоне у сезону све слабији, тако да док други напредују наши назадују.

Не улазећи у стручне квалитете Вука Рашовића, тачно је да је спремао једну екипу, а да је у такмичења ушао с другом и то слабијом. Јер, поред одласка најбољих, новајлије су дошле неспремне да одмах заузму њихова места. Чак се и на Ђемба-Ђемби, који је по оном што је приказао знатно испред осталих принова, види да није прошао припреме и да нема снаге да у истом ритму одигра свих 90 минута, али и да га саиграчи често не разумеју, пошто нису уиграни.

Бројке показују да је тренер Партизана за само 20 дана у четири утакмице рачунао на 24 играча, од којих су 22 добили прилику да покажу шта знају. Саша Марковић је једини провео на терену свих 385 минута, колико су „црно-бели” укупно провели на зеленом тепиху. Уз њега, актери свих мечева били су и: голман Милан Лукач (теже повређен у реваншу с Бугарима), капитен Саша Илић и нападач Марко Шћеповић. Талентовани везиста Данило Пантић и леви бек Немања Петровић уписивани су у протокол, али нису осетили „мирис барута на бојном пољу”.

Иако су многи склони да куде одбрамбени бедем, ипак највише шкрипи на средини терена. Од везиста зависи да ли ће одбрана бити чвршћа, али и напад ефикаснији. Због недостатка подршке задњој линији она је често бивала на ветрометини, тако да је на све стране дувала промаја. Партизан је тешко стварао шансе, а шпицеви су били „одсечени”. Бесомучне „комбинације” враћањем лопте уназад, просто је терало штопере да буду главни креатори. Јер, нема правих решења, ни идеја. Једном речју нема игре.

Три пута је одлични Милан Лукач вадио лопту из мреже, а једном Живко Живковић. Насупрот томе, „црно-бели” су јој само два пута пронашли пут до противничке. Стрелци су били леви бек Владимир Волков и задњи везни Саша Марковић и то у гостима. За 192 минута, укупно са надокнадама, пред својим навијачима нису матирали голмане ривала, који објективно и нису имали превише тежак задатак да остану несавладани.

Додатни проблем Рашовићу, поред не уиграности и повреда, задају и картони. Партизановци су добили 11 жутих картона и три црвена. Због тога тренер има главобољу да пронађе нову варијанту. Искључена су оба лева бека (Волков и Гулан), па се сада као замене намећу Војислав Станковић и млади Немања Петровић.

Због свега овога шансе „црно-белих” да избаце Тун (7,285) су мале. Није швајцарски прволигаш клуб од којег Партизан треба да стрепи. Главна кочница „парном ваљку” је сопствена спора, неповезана и безидејна игра, без самопоуздања. Партизан је сам себи највећа препрека. И првенствени сусрети с Новим Пазаром код куће (4:3) и Радничким у Нишу (0:0) су само открили бољке, а нису ни наговестили напредак и могућности. Тешко је веровати да се ситуација може променити преко ноћи, али ко зна, можда ће надахнуће појединца помоћи српском представнику да превазиђе стање у којем се налази и Швајцарцима се бар супротставити у бољем издању.

Ђорђе Смиљанић