Ехо Тахрира и Таксима у Шехеру

Када је пре неколико година турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу бануо у Србију нудећи да измири Љајића и Угљанина те Зилкића и Зукорлића, наишао је на срдачан пријем власти у Београду.

Занимљиво је да никога није зачудила идеја да инострани министар посредује између чланова домаће владе и да званичник једне секуларне државе решава проблеме верске заједнице у другој.

Изгледа да су сви већ били навикли да нам се странци у све петљају, а многи су заволели турске ТВ сапунице и летовања у Кушадасију. Напокон, у пакету с мировним понудама била су обећана улагања у тексас индустрију у Новом Пазару и у путеве на југу Србије, а новим радним местима „не гледа се у зубе”.

Прекорни знак питања дошао је једино од сународника из РС. Негативно сензибилизирани лошим односима са комшијама у другом ентитету, бањалучки политичари и медији су одмах приметили да Ахметово мирење Расима и Суље и Адема и Муамера крије заједнички муслимански називник, те су дипломатску офанзиву Турске на Србију препознали као неоосманизам.

Да су били у праву, потврдио је сам Давутоглу доласком у Сарајево с поруком из Стамбола да је османска окупација Босне била „једна успешна прича коју треба поновити”. Српска публика била је додатно шокирана када је за илустрацију „успешне приче” узео Мехмед-пашу Соколовића, ,,водећег политичара свога времена, који би, да није било ‘данка у крви’, остао анонимно српско сељаче”.

Ни бошњачка публика није у први мах била одушевљена. Стигматизација предака као „потурица” оптеретила је и данашње потомке. Обнова турске везе деловала је као окретање од ЕУ. А предмодерни уздаси за ,,пустим турским као златним вактом босанских муслимана”, остали су у прошлости.

Истовремено, Турска је асоцирала на модерну кемалистичку државу, на импресивну привредну експанзију, на статус регионалне велесиле и чланице НАТО-а, на свесрдну америчку подршку. САД су балканску трасу свог ,,главног регионалног савезника” виделе као њен најкраћи пут у „проширену ЕУ”, а њену ,,исламску демократију” као оптималан исход арапског пролећа.

Отуда и тако амбициозне иницијативе турске дипломатије и на балканском и на блискоисточном правцу широког простора бившег Османског царства. Но, док се спољна политика „нула проблема са суседима” у случају арапског пролећа у Сирији претворила у сукоб са Ердогановим личним пријатељем Асадом и, последично, кварења односа са Ираном, Русијом и Кином, ширење утицаја Турске на балканском делу широког фронта добро је напредовало.

Председник Гул је постао координатор редовних годишњих сусрета Србије, БиХ и Хрватске на највишем нивоу, а министар Давутоглу је једном месечно гостовао у Сарајеву, не обазирући се на уздржаност Мостара и негодовање Бањалуке.

Главни град БиХ, који је по националној структури већ био муслимански, све више постаје и турски: на све стране пружа се поглед на турске банке и осигуравајућа друштва, колеџе и факултете, туристичке агенције и ресторане, трговине и робне куће, школе турског језика и сл.

Ипак, најделотворније су биле Ердоганове учестале изјаве братске љубави према Сарајеву. А када је харизматични лидер са Босфора, после толико година, открио да му је „рахметли Изетбеговић оставио у аманет да брине о Босни и Бошњацима”, стигао је и одјек из Шехера. Реис и политичар Мустафа Церић узвикнуо је: „Турска је бошњачка матица!”

Пренапрегнута спољна политика Ердогана, Гула и Давутоглуа није, међутим, пукла ни у Сирији, где је Асад прешао у контраофанзиву, а Курди искористили гужву да затраже уједињење са сународницима у Турској.

Није ни у БиХ, где је „повратак Османлија” православце и католике још више отуђио од заједничке државе. Пукла је у самом Истанбулу. У побуни против бетонирања парка Гези, која се драматично омасовила на Тргу Таксим, било је мање од десет одсто екологиста.

Остали су били средња класа, урбана омладина и интелигенција, који су устали против диктатуре, репресије, кршења људских права и, посебно, против исламизације турског друштва.

На не мање масовном контрамитингу Ердоган се позвао на своју изборну базу у пословним круговима, утицајној улеми и верничким масама у унутрашњости, те оптужио Запад за подршку побуни: „Они могу ући у наше џамије у ципелама, могу подићи руку на наше покривене жене, али само један наш верник је довољан да их спречи.”

И овог пута турски лидер се позвао на подршку Сарајева, у коме је анонимни младић на улици вербално насрнуо на турског професора који је за локалну ТВ објашњавао своју солидарност с колегама ухапшеним на Тргу Таксим. Викао је: „Ко си ти и шта си да тако говориш? Ми овде волимо Ердогана! Одлази одавде!”

Напокон, Ердоган је поводом сукоба на каирском Тргу Тахрир стао у одбрану „муслиманског брата“ Мурсија. Није спорно да је председник Египта демократски изабран и да је смењен војним пучем, али турски лидер није био легалиста и када се радило о рушењу секуларних режима Бена Алија, Гадафија и Асада, него је стриктно следио политику Вашингтона.

Као што и на свом европском путу кроз Балкан није следио мапу бившег Османског царства, него се фокусирао баш на муслимански део Србије (Санџак) и БиХ (бошњачки део Федерације). Ружећи Запад, Ердоган увек помиње само ЕУ, а не и САД, али да ли ће то бити довољно да Бела кућа његов неоосманизам не препозна као политички панисламизам?

Професор универзитета