Eho Tahrira i Taksima u Šeheru

Kada je pre nekoliko godina turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu banuo u Srbiju nudeći da izmiri Ljajića i Ugljanina te Zilkića i Zukorlića, naišao je na srdačan prijem vlasti u Beogradu.

Zanimljivo je da nikoga nije začudila ideja da inostrani ministar posreduje između članova domaće vlade i da zvaničnik jedne sekularne države rešava probleme verske zajednice u drugoj.

Izgleda da su svi već bili navikli da nam se stranci u sve petljaju, a mnogi su zavoleli turske TV sapunice i letovanja u Kušadasiju. Napokon, u paketu s mirovnim ponudama bila su obećana ulaganja u teksas industriju u Novom Pazaru i u puteve na jugu Srbije, a novim radnim mestima „ne gleda se u zube”.

Prekorni znak pitanja došao je jedino od sunarodnika iz RS. Negativno senzibilizirani lošim odnosima sa komšijama u drugom entitetu, banjalučki političari i mediji su odmah primetili da Ahmetovo mirenje Rasima i Sulje i Adema i Muamera krije zajednički muslimanski nazivnik, te su diplomatsku ofanzivu Turske na Srbiju prepoznali kao neoosmanizam.

Da su bili u pravu, potvrdio je sam Davutoglu dolaskom u Sarajevo s porukom iz Stambola da je osmanska okupacija Bosne bila „jedna uspešna priča koju treba ponoviti”. Srpska publika bila je dodatno šokirana kada je za ilustraciju „uspešne priče” uzeo Mehmed-pašu Sokolovića, ,,vodećeg političara svoga vremena, koji bi, da nije bilo ‘danka u krvi’, ostao anonimno srpsko seljače”.

Ni bošnjačka publika nije u prvi mah bila oduševljena. Stigmatizacija predaka kao „poturica” opteretila je i današnje potomke. Obnova turske veze delovala je kao okretanje od EU. A predmoderni uzdasi za ,,pustim turskim kao zlatnim vaktom bosanskih muslimana”, ostali su u prošlosti.

Istovremeno, Turska je asocirala na modernu kemalističku državu, na impresivnu privrednu ekspanziju, na status regionalne velesile i članice NATO-a, na svesrdnu američku podršku. SAD su balkansku trasu svog ,,glavnog regionalnog saveznika” videle kao njen najkraći put u „proširenu EU”, a njenu ,,islamsku demokratiju” kao optimalan ishod arapskog proleća.

Otuda i tako ambiciozne inicijative turske diplomatije i na balkanskom i na bliskoistočnom pravcu širokog prostora bivšeg Osmanskog carstva. No, dok se spoljna politika „nula problema sa susedima” u slučaju arapskog proleća u Siriji pretvorila u sukob sa Erdoganovim ličnim prijateljem Asadom i, posledično, kvarenja odnosa sa Iranom, Rusijom i Kinom, širenje uticaja Turske na balkanskom delu širokog fronta dobro je napredovalo.

Predsednik Gul je postao koordinator redovnih godišnjih susreta Srbije, BiH i Hrvatske na najvišem nivou, a ministar Davutoglu je jednom mesečno gostovao u Sarajevu, ne obazirući se na uzdržanost Mostara i negodovanje Banjaluke.

Glavni grad BiH, koji je po nacionalnoj strukturi već bio muslimanski, sve više postaje i turski: na sve strane pruža se pogled na turske banke i osiguravajuća društva, koledže i fakultete, turističke agencije i restorane, trgovine i robne kuće, škole turskog jezika i sl.

Ipak, najdelotvornije su bile Erdoganove učestale izjave bratske ljubavi prema Sarajevu. A kada je harizmatični lider sa Bosfora, posle toliko godina, otkrio da mu je „rahmetli Izetbegović ostavio u amanet da brine o Bosni i Bošnjacima”, stigao je i odjek iz Šehera. Reis i političar Mustafa Cerić uzviknuo je: „Turska je bošnjačka matica!”

Prenapregnuta spoljna politika Erdogana, Gula i Davutoglua nije, međutim, pukla ni u Siriji, gde je Asad prešao u kontraofanzivu, a Kurdi iskoristili gužvu da zatraže ujedinjenje sa sunarodnicima u Turskoj.

Nije ni u BiH, gde je „povratak Osmanlija” pravoslavce i katolike još više otuđio od zajedničke države. Pukla je u samom Istanbulu. U pobuni protiv betoniranja parka Gezi, koja se dramatično omasovila na Trgu Taksim, bilo je manje od deset odsto ekologista.

Ostali su bili srednja klasa, urbana omladina i inteligencija, koji su ustali protiv diktature, represije, kršenja ljudskih prava i, posebno, protiv islamizacije turskog društva.

Na ne manje masovnom kontramitingu Erdogan se pozvao na svoju izbornu bazu u poslovnim krugovima, uticajnoj ulemi i verničkim masama u unutrašnjosti, te optužio Zapad za podršku pobuni: „Oni mogu ući u naše džamije u cipelama, mogu podići ruku na naše pokrivene žene, ali samo jedan naš vernik je dovoljan da ih spreči.”

I ovog puta turski lider se pozvao na podršku Sarajeva, u kome je anonimni mladić na ulici verbalno nasrnuo na turskog profesora koji je za lokalnu TV objašnjavao svoju solidarnost s kolegama uhapšenim na Trgu Taksim. Vikao je: „Ko si ti i šta si da tako govoriš? Mi ovde volimo Erdogana! Odlazi odavde!”

Napokon, Erdogan je povodom sukoba na kairskom Trgu Tahrir stao u odbranu „muslimanskog brata“ Mursija. Nije sporno da je predsednik Egipta demokratski izabran i da je smenjen vojnim pučem, ali turski lider nije bio legalista i kada se radilo o rušenju sekularnih režima Bena Alija, Gadafija i Asada, nego je striktno sledio politiku Vašingtona.

Kao što i na svom evropskom putu kroz Balkan nije sledio mapu bivšeg Osmanskog carstva, nego se fokusirao baš na muslimanski deo Srbije (Sandžak) i BiH (bošnjački deo Federacije). Ružeći Zapad, Erdogan uvek pominje samo EU, a ne i SAD, ali da li će to biti dovoljno da Bela kuća njegov neoosmanizam ne prepozna kao politički panislamizam?

Profesor univerziteta