Без публике сте узалудан писац

Драмска списатељица Тена Штивичић, једна од најзанимљивијих драматичарки млађе генерације у Хрватској и региону, била је гост овогодишњег 52. Стеријиног позорја у Новом Саду. Њена представа "Fragile!" у режији Матјажа Пограјца и продукцији Словенског младинског гледалишча из Љубљане изведена је у оквиру програма "Кругови" и добила позитивне оцене и критике и публике. Ово је друго гостовање Тене Штивичић на престижном новосадском позоришном скупу на којем је, пре две године, у истом фестивалском програму изведена представа "Двије" у продукцији београдског Атељеа 212.
Даровиту драматичарку са нестрпљењем су ишчекивали редитељ и глумци СМГ-а већ прве вечери 52. Стеријиног позорја; стигла је из Лондона уочи самог отварања. Тену Штивичић затекли смо следећег дана у башти ресторана "Сокаче" где је уживала у националним кулинарским ђаконијама у друштву са Матјажом Пограјцем.

Тена Штивичић још није напунила тридесету годину живота. Написала је девет драма које су изведене како у Хрватској, тако и у неколико европских земаља. Тренутно живи у Лондону, а тамошње позориште Royal Court, посвећено новој драми, обележавајући пола века постојања уврстило је Тену Штивичић у 50 младих аутора који обећавају.

Шта за Вас значи ново гостовање на Стеријином позорју?

Не идем на сва гостовања, поготово  сада када живим у Лондону, али је дивно што се поклопило да сам већ други пут у Новом Саду и то овога пута са остварењем "Fragile!" које посебно волим. Оно, и представа "Двије" су две моје најдраже продукције. Лепо је доћи на овај фестивал са представом која већ има богат живот, а "Fragile!" наилази на добре реакције и има свој пун и занимљив пут.

У Лондон сте отишли на последипломске студије и ту и остали да живите. Зашто?

Зато што сам желела да пробам како изгледа живети негде другде, дошколовати се. Морала сам да живим у оном језичком подручју где могу писати на том језику, а енглески је једини језик на којем могу да стварам, поред хрватског. Између Енглеске и Америке логичан избор је био Лондон јер више припада европској позоришној премиси која је мени блиска.

Ваше драме изводе се у многим домаћим и иностраним позориштима. Да ли себе сматрате успешним драмским писцем?

Успешност наводи на погрешни траг. Живим у капиталистичком окружењу у којем је бити писац и уметник, осим за пет одсто оних изразито успешних људи, ужасно велика борба. То је живот пун неизвесности, пун питања егзистенцијалног опстанка. У сваком случају, ако сте писац, мислим да је кључно да сте извођен аутор. Наравно да увек можете писати за себе, али ако немате однос са публиком, ако немате повратну информацију света око себе, онда сте узалудан писац и то је фрустрирајућа позиција.

Ваше најновије остварење "Fragile!" прича о људима који су се нашли у Лондону, и слика нашу најближу прошлост. Шта Вас је подстакло да напишете ову драму?

Представа "Fragile!" се бави Лондоном као местом у које долазе странци из целог света и који је заправо град странаца. Емигранти су у ствари једина права демократска сила Лондона, међутим, они се нису као такви наметнули. Они још увек живе као странци у том граду, а живот емигранта је прилично напоран и тежак. Драма се бави у ствари природом једног тако великог града који ваби непрегледним могућностима, али у којем је пуно лакше утопити се и изгубити него те могућности остварити. Није ту реч само о емигрантима из Југославије, има ту и Норвежана, Руса, али је у овој продукцији тај постјугословенски аспект наглашен јер је драма просто прављена из неког нашег менталитета и наше перспективе.

Значи, живите и радите у Лондону а пишете комаде у којима анализирате наш менталитет?

Не знам колико то радим свесно, али он је нешто од чега сигурно не могу побећи. Било чиме да се бавим, наш менталитет ће сигурно бити присутан. Мислим да сам се у првим драмама бавила градским менталитетом, национална или географска припадност није ме интересовала док сам живела у Хрватској. Сматрала сам да је индивидуално Ја битно. И даље је то моја главна мисао водиља, али живећи у иностранству схватам да нас одређује и менталитет средине из које потичемо. Због тога је, у ствари, тај мултикултурализам који ме фасцинира и у свакодневном животу толико проблематичан и комплексан.

Написали сте и нови комад, "Кријеснице". Шта је овога пута било у средишту Вашег интересовања?

Да, написала сам драму чија је радња смештена на аеродроме. Аеродроми су ми јако занимљива места, она су извесни џепови у реалном времену. Када чекате на аеродромима, изгледа као да живите неки живот издвојен из реалности. И увек је то повезано са неким осећајем изгубљености у времену и простору, са умором, неким необичним стањима помакнутих и повишених емоција па ми се тако тај простор појавио као интригантна платформа за драму.

Који су Ваши даљи планови?

На Бијеналу у Венецији биће изведена представа "Хотел Голдони". Едуардо Ерба, Руи Зинк и ја написали смо савремене адаптације Голдонија, поводом 300. годишњице његова рођења. Радим и на сценарију за филм по драми "Fragile!", а овог лета ћу се бавити драматургијом комада који за "Teatar Ulysses" пише мој отац.