Статусно неутрална српска ствар

Данас, више него икад, информација је нешто највредније што човеку може да олакша, али и отежа свакодневни живот. Баш из тог разлога појединци покушавају да неке информације „забашуре“ како би стварањем опште пометње остваривали плитке, ригидне и краткорочне интересе. Проблем у Србији јесте што поред власти, магловитом пласирању информација прибегава и њена квазиинтелектуална елита. Типичан представник таквих „интелектуалаца“ је гдин Ђорђе Вукадиновић, творац некакве нове, модерне политичке мисли у Срба која много личи на подгрејану, десничарску демагогију „трута“. Иако бих се сложио с његовом констатацијом о активности „црно-црвене“ коалиције у протеклих неколико месеци војевања, реаговање аутора на проблем звани „јужна покрајина“ је ништа више него „copy-paste“ популизам и политичарење.

Они који прате писање сомборског филозофа, знају да исти има огроман анимозитет према свим оним активностима појединих „политичара“ које се директно тичу Косова и здраворазумног решавања овог великог проблема на путу интеграције Србије у ЕУ и њеног геополитичког позиционирања. При том, гдин Вукадиновић губи из вида реално стање ствари на терену. То је својствено кадровима, али и симпатизерима минорне политичке организације која је ономад „знала за јадац“, а данас жели да буде „различак“. Дакле, за Србију је веома значајно да локални избори на Косову протекну у најбољем реду. Важно је и да се Срби на Косову организују и наступе јединствено, без политичких обележја, а у складу са Уставом земље у којој живе. Политика бусања и инаћења, препуцавања и „упуцавања“, мора постати прошлост. Резултати такве „статусно неутралне“ политике били су: НАТО бомбардовање Србије, Кумановски споразум, а касније и једнострано проглашење независности Косова које је, by the way, признало неколико водећих светских економија.

Гдин Вукадиновић зна да је Србија земља поносних грађана где се мешају значења појмова „патриотизам“ и „национализам“, а понекад и изједначавају. Он исто тако зна да је ниво писмености наших грађана низак, а просечне године високе, највише у ЕУ. Отуда је његова потреба за злоупотребљавањем стања нације дискутабилна и крајње интересантна. Србија је на себе преузела неке одговорности попут Дејтонског и Бриселског споразума. Како би изгледао свет када би свако погазио оно што је преузео да уради? Нација која се понаша одговорно и испуњава преузете обавезе је нација снажног духа и исправних моралних вредности. Да ли би српски народ опстао под Турцима Османлијама да је којим случајем Милош Обреновић за саветника имао некога попут гдина Вукадиновића?

Статус Републике Косово је резултат непромишљене политике власти у Србији која је деценијама уназад свирала по жици патриотизма и јефтиних емоција народа. Суочавајући се са овим проблемом, а под теретом резултата политике деведесетих, и касније политике Тадића и Коштунице, садашња власт нема снаге да призна оно што се мора признати, а то је да је Косово независна држава. Тренутна политика према Косову је „мутна“ и само пенализује Србију, како економски тако и морално, зарад лажног патриотисања, а у циљу стицања јефтиних политичких поена. Деловање из сенке „Меморандума“ и махање Резолуцијом 1244 је дегутантно, а „спиновање“ конфузне србијанске јавности патетично и жалосно. Гдин Вукадиновић више брине о могућим сценаријима који иду на руку премијеру Косова Хашиму Тачију, него о шансама и могућностима за наш народ на Косову уколико изађе на изборе, односно, о ономе што се може десити Србији уколико их исти буду бојкотовали.

Изласком на косовске локалне изборе ставља се тачка на деструктивну политику остатака режима деведесетих и ствара простор за нормалнију и зрелију политичку и друштвену комуникацију косовских Срба и Албанаца. Такође, међународној заједници се даје до знања да Србија, колико год то некоме чудно звучи, има одговорну власт способну да испуни преузете обавезе. Емотивно-популистичка политика којој нагиње гдин Вукадиновић је много коштала Србе са Косова, али и грађане остатка Србије. Свако ко оваквом проблему приступа уз фразе попут „ради за Тачија“, „издајници српске ствари“ итд, не жели добро грађанима Србије.

На крају, ној је дивна птица и лепо би било када би наша власт и елита решавали проблеме овог друштва брзином којом она трчи када је „проблеми притисну“.

Потпредседник ЦеМДИ, члан Одбора за економију Нове странке