Американци о парадоксу Ђоковић

Најновији број „Њујоркера”, америчког недељника са највишом новинарском репутацијом, доноси пред почетак Ју-Ес опена, портрет Новака Ђоковића на девет страница, у коме се преплићу његови цитати са мишљењем тениских стручњака о његовој игри, али се подробно говори и о његовом темпераменту, патриотизму, о детињству у Србији и његовим ставовима.

„Он је атлета, професионални тенисер, висок 188 центиметара, тежак 79 килограма. Његове гумасте избраздане ноге подсећају на ’твизлерс’, изувијану америчку чоколадну посластицу. Уског врата и јаке оштре косе, личи помало на Пјера, његову пудлицу коју води свуда са собом. Има смисла за хумор. Пре неколико година постао је познат и као имитатор. Имитирао је Рафаела Надала како извлачи шортс из задњице; у Братислави је прошле године напунио своју мајицу пешкирима и подизао своју имагинарну сукњицу. Била је то Ђоковићева изведба Серене Вилијамс. Говори одлично пет језика, допадају му се сви штосеви и гегови.

Ономад, после меча, ставио је на главу перику са афро-фризуром и играо уз ’Get Lucky’. Књига у којој је недавно уживао јесте ’Тајна’, Ронде Бирн. Он, верује у ту филозофију живота”, овако Лорин Колинс, некадашња новинарка „Вога”, описује Ђоковића

Повратак на терен где је извиждан

„Он је Србин, али живи у Монте Карлу. Када је освојио Вимблдон, 2011, стотина хиљада људи скупила се испред градског парламента у Београду да то прослави. Носио је бели блејзер, била је то најлепша ноћ у његовом животу. Председник Србије рекао је да би Ђоковић могао да освоји највишу функцију у држави. Неко време се причало да је Ђоковић откупио целокупну количину сира од магарећег млека, који се производи у Србији.

Већ 85 недеља он је први тенисер на свету. Осим Вимблдона освојио је 36 АТП титуле, укључујући једну на Ју-Ес опену, и три узастопне на Аустралијан опену. Многи мисле да је 2011. одиграо најбољу појединачну сезону у целокупној историји тениса. Тада је победио у седамдесет од седамдесет шест мечева, победивши у 41 узастопном мечу.”

После уводних напомена, ауторка се бави Ђоковићевим играчким и другим особеностима:

„Лупка лоптом милион пута пре него што сервира, изгледа као да клизи по ћошковима терена. Он је човек оригами, пресавија се у струку да би извукао дроп шот, лови звезде да би вратио високи форхенд, диже своју ногу иза главе као у арабески. Замахује, кидише, обрушава се, пикира.”

Деценијска доминација Федерера и Надала један је од разлога што Ђоковић није прирастао срцу свим љубитељима тениса.

„Доминантан је, али није широко обожаван. Они који га мрзе зову га ’Ђокобич’. Јержи Јановиц, пољски играч, недавно је рекао да је Ђоковић ’обмана’. Али сада када је угасла слава биполарне тениске силе Федерер–Надал, која је фиксирала тенис протекле деценије, љубав за којом чезне му је у домашају. Ове недеље у ’Флашинг медоузу’, где је једном извиждан, Новак Ђоковић ће покушати да потврди своју владавину.”

Репортерка се враћа на Ђоковићеве почетке примећујући да је у спорту физичка зрелост неусаглашена са емотивном и да је мало вероватно да ће каријера било ког спортисте цветати у савршеној хармонији са процватом његове самоспознаје. Замислите како би то било кад би политичари или бизнисмени постизали врхунац у професионалној снази, само неколико година после адолесценције. Рафаел Надал у својој аутобиографији (2011) пише да је „дубоко свестан колико је кратак живот професионалног спортисте”.

„Не могу да поднесем помисао да ћу проћердати неку шансу која ми се више никада неће пружити”, пише Надал и додаје: „Знам да нећу бити срећан када се заврши моја каријера и зато желим да урадим што више док она траје.”

Ђоковић и његова фамилија били су спори у прихватању тениских кодова, оцењује репортерка.

Човек коме је непријатно на коктелима

„То је спорт чији је престиж изведен из разумевања џентлменске игре. Они који га не воле замерају што Ђоковићеви родитељи носе мајице са ликом свог сина кад навијају за њега. Умереност је фетиш у тенису. ’Волео бих да (Ђоковић) буде скромнији, умеренији на терену, да га видим онаквог какви су Надал или Федерер у том погледу’, рекао је 2011. Аустралијанац Рој Емерсон, бивши тениски шампион. ’Сувише је тог бусања у груди и урлања кад победи.’”

Репортерка износи и примере неумерених изјава његових родитеља:

„Истина је да Ђоковићеви родитељи умеју да буду одбојни („Краљ је мртав, живео краљ”, рекла је Дијана, 2008, када је Ђоковић победио Федерера, и предвидела да ће њен син ускоро бити број један).”

По оцени „Њујоркера” ни његово окружење не зрачи дигнитетом. Када су славили 2011. победу на Мадридском опену, обавили су српску заставу око „лексуса”. Док је Ђоковић славио, Маријан Вајда, његов четрдесетшестогодишњи тренер попео се на хаубу аутомобила.

Ђоковићев сензибилитет, по оцени познавалаца тениског бонтона, коју „Њујоркер” преноси, више приличи фудбалском стадиону него кантри клубу:

„Он је као човек коме је мало непријатно на коктелима и зато мора да уради нешто различито како би се мало опустио”, рекао ми је Томас Рос. „Ако се за Федерера може рећи да је фокстрот мајстор, Ђоковић је играч у Харлему.”

У оваквим примедбама, репортерка препознаје примесу културолошке супериорности и нелагодност што је Ђоковић измакао правилима чувара тениса. То је можда назнака, претпоставља ауторка, да он није прави Европљанин, „шампион који не поштује традицију на онај начин на који то ради енергични Шпанац или елегантни Швајцарац”.

У објашњењу феномена „Ђоковић”, „Њујоркер” велики значај приписује моменту када је почео да се пење на тениским листама:

„Ђоковић је улетео у тениски врх у ери Федерера и Надала, који су гајили највећи и најсентименталнији ривалитет у историји тениса, а можда и спорта уопште.”

Што боље игра то га мање воле, пише ауторка текста, која то назива парадоксом његове каријере. Игром погрешног тренутка, он је, како се то наслућује из овог обимног истраживачког новинарског текста, „разбијач” двојног ривалског модела (Федерер и Надал).

О Николићу и Сребреници

Уз детаљни узбудљив опис Ђоковићевог меча са аргентинским играчем Хуаном Мартином дел Потром, најдужим полуфиналним мечом у историји Вимблдона, ауторка посвећује пажњу Ђоковићевим проблемима са астмом, промени у исхрани, дневном ритму и нама добро познатим детаљима из његовог детињства и породичног живота. Она се у посебном одељку осврће на Ђоковићеву садашњу зрелу фазу и његов однос према Србији.

„Ђоковић је без сумње патриота. Питала сам га шта мисли да ли је он помогао да се промени имиџ Србије и да ли је потребно да се слика о Србији промени. ’Да’ рекао је. ’Ја не покушавам да судим о људима који погрешно мисле о Србији, већ верујем само да су лоше информисани. Хоћу да кажем да Србија не заслужује овакве приказе у светским медијима. Као неко ко је одрастао у Србији, ко познаје историју ове земље, знам колико је неправде нането нашем народу.’”

Ауторка признаје да можда није била фер кад га је питала да ли се слаже са одлуком председника Томислава Николића да се у априлу извини за масакр осам хиљада Муслимана, које су српске трупе починиле у Сребреници 1995.

Он је на њено питање одговорио овако:

„Хајде, молим те, да не говоримо о томе. Ја заиста не желим да улазим у то, јер било шта да о томе кажем, може да се разуме на врло погрешан начин, и једино што могу да кажем јесте да је рат најгора ствар коју човек може да доживи.”

Текст се завршава гала вечером коју је Ђоковић у Лондону приредио са својом вереницом Јеленом Ристић, да би прикупио паре за своју фондацију. Паре из фондације коју води Јелена Ристић, са мастером из менаџмента са Бокони универзитета из Милана, биће уложене у рано образовање деце у Србији, наводи недељник.

„Долазим из Србије где се много деце не усуђује да сањари и машта, али ја сам увек веровао да смем да сањам о великим стварима. И тако имам и велику замисао о овој фондацији и о мојој земљи”, рекао је Ђоковић на овој гала свечаности.

За разлику од Надала, закључује ауторка, Ђоковић предвиђа срећну будућност кад престане да игра. И баш када је почео да прича о куповини куће и својој будућој породици, његов лични асистент га је позвао, кола су га чекала и веза се прекинула.

Приредила З. Шуваковић