Постројавање пред Црвеном тврђавом

Од нашег специјалног извештача

Њу Делхи – Све је подсећало на церемонијалну рутину док је премијер Манмохан Синг испред овдашње Црвене тврђаве, грађевине од црвенкастог кречњака из 17. века која узима дах, размотавао индијску заставу да би се уздигла на јарбол током недавног обележавања 1947, године када је Индија стекла независност.

Иако је премијеру, првом Сику који је на тај положај дошао захваљујући коалицији Уједињене прогресивне алијансе, иза кога стоји Конгресна странка Соње Ганди, то вероватно био последњи пут, Синг је могао да се похвали да нико у историји земље – ван династије Нехру-Ганди – није десет пута имао такву прилику.

Али, оно што је требало да буде Сингов велики дан, само сат касније покварио је Нарендра Моди, десничарски, ауторитарни и тренутно најпопуларнији индијски политичар из западне државе Гуџарат, кога је највећа опозициона Баратија џаната партија (БЈП) одредила као свог премијерског кандидата, који на општим изборима 2014. треба да стане насупрот Рахулу Гандију, очекиваном кандидату Конгреса.

То што и Синг и Моди и други носе турбане, наочаре и браде, то што немају да кажу много тога различитог на теме Пакистана, корупције или комуналне хармоније, не значи да не предстоји једна од најоштријих кампања у дугој историји ривалства две највеће индијске странке. Чак и у земљи која воли колоритно политичко позориште, Модијева провокативна критика премијера изазвала је жестоке одговоре ривала из Конгреса, а Модијевом оштрином су изненађени и неки чланови БЈП.

Моди је „срамота нације”, тврде противници. „Он је као жаба која је искочила из извора и не може себи да нађе право место у великом свету”, каже, не баш дипломатски, шеф дипломатије Салман Кхуршид.

Поставља се сценографија за један од најозбиљнијих политичких дуела који би требало да се одржи најдаље до маја. Два екстрема вуку индијску политику у контрастним правцима, те или збуњују бираче или их гурају у апатију.

Моди (62) је последњих месеци од регионалног прерастао у националног лидера. Представљају га као неког ко не подноси и не толерише корупцију, заслужног за економски успон западне државе Гуџарат: раст мерен двоцифреним бројем, увећавање зарада, отварање нових послова, путева и канала, постављање соларних панела.

Многи „буржоаског револуционара” који обећава „мање владе, а више владавине” прижељкују у Делхију како би остварио снове индијске средње класе која се око Модија окупља јер га доживљава као човека акције, неког ко се не устручава, неког који им обећава да ће возови ићи на време, а Индија постати Кина – неког ко би донео промене „несигурној и узнемиреној нацији”, како Индију сада описује један од лидера БЈП Рави Шанкар Прасад.

С друге стране требало би да буде Рахул Ганди (42), потпредседник Конгресне странке. Неиспробан као политичар, сем боливудског изгледа, његова главна квалификација да води Индију јесте то што је син једног бившег премијера, Раџива, унук другог, Индире, и праунук оца нације Џавахарлала Нехруа.

Суочен са разним аферама корупције, Конгресна странка процењује да само Рахул може да донесе победу, а либерална Индија, иако свесна многих његових недостатака, нада се да ће презиме Ганди бити довољно за победу.

Био би то оштар дуел личности, политика и стилова живота: неспутане Модијеве амбиције и недовољне Рахулове амбиције, хинду национализма БЈП и секуларности Конгресне странке, ауторитарности и либерализма.

Суочене са губитком поверења бирача, Конгресна странка и БЈП заоштравају неформалну кампању, али лако би могло да се догоди да обе странке изађу као губитници. Владајућем блоку Конгресне странке се пребацује неспособност да врати привреди угодну пловидбу, док истовремено многи нису убеђени да би водећа опозициона странка била ишта боља.

То што Индија има највећи број неухрањене деце на свету –шездесет милиона – ни Моди ни Ганди не мисли да је тема о којој треба разговарати. Процењујући да су политичари отуђени од живота, просечан бирач осећа да нема прави избор, што, уколико странке не покушају да разумеју истинске потребе 1,2 милијарде људи, озбиљно прети слабљењем демократије.

Зато истраживања јавног мњења говоре о успону регионалних партија које би могле да освоје чак половину места у Доњем дому парламента који броји 545 посланика.

Конгресној странци предвиђају пад са 206 на 121 посланика, БЈП раст са 116 на 130, али све је то далеко од 272 места неопходна за формирање владе. Зато се већ сада упозорава да би коалиција састављена од представника региона – који сви имају различите агенде – била слаба, што би додато угрозило трећу највећу економију Азије која је после деценије бума сада суочена са стопом раста испод пет одсто.

Национална рупија је у слободном паду, инфлација измиче контроли, економија посустаје, корупција не познаје партијске границе а и идеја уједињене Индије је угрожена претњама религиозних фанатика, поделом државе Андра Прадеш и сличним захтевима за унутрашњом независношћу који стижу из других региона.

У дану независности иза обриса Црвене тврђаве већ се назиру контуре судбинског избора с којим ће се суочити демократија. Традиција протеклих 66 година учи да је Индија увек уважавала слободну вољу свог народа – и онда када је много тога било хаотично.