За културу помоћ од лутрије?

Потпуно разочарани у однос владе према културној продукцији и минималном издвајању за културу из буџета, многи уметници и културни практичари залажу се за нови модел финансирања културе код нас. У последње време најчешће се спомињу два додатна финансијска инструмента: опорезовање кича и приходи од игара на срећу.

У културним политикама европских држава први извор није значајније коришћен. Дефинисати шта је то кич, показало се веома проблематичним. Наши заговорници овог извора наводе пример серије „Фарма“ на ТВ Пинку. Међутим, шта је са америчким серијама индустрије забаве које попуњавају већи део наших ТВ програма? Шта је са петоразредним хумористичким серијама у којима се „публика“ смеје „као луд на брашно“, серијама о познатим џет-сет породицама (Кардашијан) или криминалистичким, пуним насиља? Да не помињемо филмски програм наших ТВ станица. Које вредности нам оне сервирају?

Да су постојали такви закони у ранијим временима вероватно би дела Бајрона, Оскара Вајлда, Милера, Буковског, а сигурно слике експресиониста (фовисти) биле проглашене за кич. Заговорници опорезовања кича (?) углавном су душебрижни уметници, ређе познаваоци модела културних политика.

Улагање дела пореза из лутрије добро је познато као додатни јавни финансијски инструмент културне политике. У праксу је ушао још двадесетих година прошлог века у Данској. Данас овај извор користе многе европске државе (око петнаест), а посебно ефикасно – Финска, Норвешка, Немачка, Естонија. У Великој Британији дуго година ово је био значајан извор финансирања националне културне баштине – одустало се када су средства преусмерена на трошкове за одржавање Олимпијаде.

Финансирање културе из лутрије показало се као изузетно користан инструмент, али у зависности од тога како се користи. Уколико се средства уливају у буџет за културу и расподељују према систему јавних прихода, ефикасност и контрола трошења тих прихода су ограничени. У нашем конкретном случају то би било сипање у „ћуп без дна“.

Много је ефикасније ако се приходи од лутрије намењени култури наменски вежу за приоритетне кориснике. Овај начин се показао изузетно успешним, тако су се у Данској финансирале националне институције и капиталне инвестиције у култури. Немачка покрајина Баден Витенберг, на основу дугогодишњег уговора, из ових средстава финансира рад једног од највећих уметничких резиденцијалних центара у Европи – Академије Шлос Солитуд. Овакав начин додатног финансирања омогућава стабилне и предвидљиве приходе установама културе. Да смо прихватили овај савремени финансијски инструмент културне политике и пре десет година усмерили га на капиталне инвестиције у Народни музеј и Музеј савремене уметности данас би обе ове установе биле отворене за јавност.

Трећа могућност јесте формирање посебног парадржавног фонда („структурални фонд“), који би расподељивао средства. Фонд би имао своју функционалну самосталност, а средства (у виду донација, субвенција, кредита, награда, школарина) додељивао би на основу годишњих конкурса са јасним приоритетима.

У сваком случају, уколико желимо да и даље постојимо на културној мапи Европе, мораћемо да користимо савремене финансијске инструменте културне политике, као што је приход од игара на срећу.

Директор Балканкулт фондације