Za kulturu pomoć od lutrije?

Potpuno razočarani u odnos vlade prema kulturnoj produkciji i minimalnom izdvajanju za kulturu iz budžeta, mnogi umetnici i kulturni praktičari zalažu se za novi model finansiranja kulture kod nas. U poslednje vreme najčešće se spominju dva dodatna finansijska instrumenta: oporezovanje kiča i prihodi od igara na sreću.

U kulturnim politikama evropskih država prvi izvor nije značajnije korišćen. Definisati šta je to kič, pokazalo se veoma problematičnim. Naši zagovornici ovog izvora navode primer serije „Farma“ na TV Pinku. Međutim, šta je sa američkim serijama industrije zabave koje popunjavaju veći deo naših TV programa? Šta je sa petorazrednim humorističkim serijama u kojima se „publika“ smeje „kao lud na brašno“, serijama o poznatim džet-set porodicama (Kardašijan) ili kriminalističkim, punim nasilja? Da ne pominjemo filmski program naših TV stanica. Koje vrednosti nam one serviraju?

Da su postojali takvi zakoni u ranijim vremenima verovatno bi dela Bajrona, Oskara Vajlda, Milera, Bukovskog, a sigurno slike ekspresionista (fovisti) bile proglašene za kič. Zagovornici oporezovanja kiča (?) uglavnom su dušebrižni umetnici, ređe poznavaoci modela kulturnih politika.

Ulaganje dela poreza iz lutrije dobro je poznato kao dodatni javni finansijski instrument kulturne politike. U praksu je ušao još dvadesetih godina prošlog veka u Danskoj. Danas ovaj izvor koriste mnoge evropske države (oko petnaest), a posebno efikasno – Finska, Norveška, Nemačka, Estonija. U Velikoj Britaniji dugo godina ovo je bio značajan izvor finansiranja nacionalne kulturne baštine – odustalo se kada su sredstva preusmerena na troškove za održavanje Olimpijade.

Finansiranje kulture iz lutrije pokazalo se kao izuzetno koristan instrument, ali u zavisnosti od toga kako se koristi. Ukoliko se sredstva ulivaju u budžet za kulturu i raspodeljuju prema sistemu javnih prihoda, efikasnost i kontrola trošenja tih prihoda su ograničeni. U našem konkretnom slučaju to bi bilo sipanje u „ćup bez dna“.

Mnogo je efikasnije ako se prihodi od lutrije namenjeni kulturi namenski vežu za prioritetne korisnike. Ovaj način se pokazao izuzetno uspešnim, tako su se u Danskoj finansirale nacionalne institucije i kapitalne investicije u kulturi. Nemačka pokrajina Baden Vitenberg, na osnovu dugogodišnjeg ugovora, iz ovih sredstava finansira rad jednog od najvećih umetničkih rezidencijalnih centara u Evropi – Akademije Šlos Solitud. Ovakav način dodatnog finansiranja omogućava stabilne i predvidljive prihode ustanovama kulture. Da smo prihvatili ovaj savremeni finansijski instrument kulturne politike i pre deset godina usmerili ga na kapitalne investicije u Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti danas bi obe ove ustanove bile otvorene za javnost.

Treća mogućnost jeste formiranje posebnog paradržavnog fonda („strukturalni fond“), koji bi raspodeljivao sredstva. Fond bi imao svoju funkcionalnu samostalnost, a sredstva (u vidu donacija, subvencija, kredita, nagrada, školarina) dodeljivao bi na osnovu godišnjih konkursa sa jasnim prioritetima.

U svakom slučaju, ukoliko želimo da i dalje postojimo na kulturnoj mapi Evrope, moraćemo da koristimo savremene finansijske instrumente kulturne politike, kao što je prihod od igara na sreću.

Direktor Balkankult fondacije