У вепровом срцу

Вероватно да је у сјајном роману Драга Кекановића „Вепрово срце“ најупечатљивији лик Митрa Трлајићa. Његово је одређење: „Нешто безимено, без стручне квалификације, али што се насљеђује, ваљда кроз вјекове борбе за преживљавање. У околностима које вам нимало нису склоне. Тако да се ту, а каснији догађаји ми дају за право, радило, у ствари, о урођеном опрезу и оној претераној подозривости према свему и свакоме. Али не мислим сада на ону здраву сумњичавост и неопходни цинизам у датим околностима, како се то каже, зар не. Јер је заиста мало вјеројатно да су нам преци били скептици или циници; да су то били, друкчије би онда прошли кроз толике вијекове и хисторијске датости. А и нама би нешто од тога оставили у наслеђе. Било би нам дато, хтјели ми то или не хтјели. Већ мислим баш на претјерану сумњичавост и крајњи, патолошки опрез који ти у сваком часу дошаптава упозорење да је све што се у животу збива само игра и шала, подвала, у ствари, рођења и постојања, ништа друго, и да то никада не смијеш сметнути с ума. Да, у свему, и у добру и у злу, што би се рекло, Митар је видио само прорачунати туђи интерес и подвалу, на твоју штету, наравно.“

Чини ми је да је Митров лик отелотворење једног битног дела менталитета „западних“ Срба, оних који су до 1918. живели под туђинском влашћу. Колико је тај менталитет захватио Србију (између осталог, приливом становишта са тих подручја) и у којој мери се задржао до данашњих дана? Чини ми се у веома великој мери, већој него што смо тога свесни.

Можда управо у том менталитету, скупу неформалних вредносних судова, лежи наша тако чврста одбојност према уравнотеженом гледању на делање других: појединаца, предузећа, држава. Не морају сви бити добронамерни према нама (што ми, изгледа, негде имплицитно очекујемо, чак сматрамо својим правом) – они ипак имају превасходну намеру да воде рачуна о сопственом интересу, не о туђем. Што значи да им није циљ да другом неминовно начине штету, већ само да раде у сопственом интересу. Уместо тога, веома често сматрамо да се ради о туђој подвали – можда и зато што своју покушавамо да скријемо.

Можда управо у том менталитету, уз манију величине које не можемо да се ослободимо, лежи и убеђење о плану разбијања Југославије, прецизно разрађеном и усаглашеном на светском нивоу (Ватикан–Коминтерна–Техеран–Брисел–Берлин–Вашингтон), узбесомучно и беспомоћно залагање за очување те Југославије (као и за њено стварање 1918. године), у време када је било јасно да се не може очувати. Уместо да се на време, макар као резервна опција, размишљало о томе како да исход тог распада буде у најбољем интересу српског народа и да се делало на том плану. Вероватно да је овакво поимање стварности довело до низа стратешких неуспеха – свега онога што смо доживели и што ћемо тек доживети.

Можда управо у том менталитету лежи корен широко прихваћеног размишљања да странци (тако се у Србији називају страни инвеститори) код нас долазе да би профит зарадили „на нашој грбачи“.И да банке само зарађују на нама и да би нам било боље без њих. Наравно да инвеститори долазе у потрази за профитом, али односи са њима (без обзира на то да ли се неко запошљава у тим корпорацијама или купује њихове производе) заснивају се на добровољности – нису црне тројке пиштољем присиљавале људе да узимају кредите! Тржишна привреда се заснива на добровољности, а не на изнуђивању. Подразумева се да обе стране добијају!

Уколико су, насупрот томе, послодавци (нарочито страни) зли људи, којима је циљ да експлоатишу запослене, онда је све јасно – остаје нам само једна опција. А то је социјализам и изолација. Будући да онда нема ни профита, ни експлоатације. Тада постајемо господари сами себе и своје беде – „свој на своме“.

Литерарни Митар се упокојио у старачком дому, негде у западној Славонији марта 1992. године. Колико ће дуго Митров менталитет живети у Срба? Демографија ће свакако одрадити своје. Долазе нове генерације, које немају илузије о „старим добрим временима“ и које далеко боље од претходних комуницирају са онима који су од њих различити. Већ ми је неколико страних инвеститора говорило о томе каква је млада радна снага коју запошљавају: паметни, проницљиви, флексибилни, брзо уче и ништа им није тешко. Срећан сам што су неки од њих моји бивши студенти. А шта мисле о запосленима старије генерације? Мислим да можете наслутити.

Који би то били весници смене генерација? Неповратни политички нестанак династије Кркобабић и социјалистичког певачког друштва Дачић и другови. Ал’ далеко је то сунце!

Професор Правног факултета Универзитета у Београду