„Руанска катедрала” купљена од продаје улазница

Депо Народног музеја, који се налази у самој згради, некадашњој банци, на Тргу републике, унутар својих заштићених зидова крије на десетине хиљада вредних уметничких дела и археолошких предмета из најразличитијих периода. Посебан драгуљ чини Збирка стране уметности – око 1.100 дела – једна од најбољих на овим просторима, која за јавност у целини није била доступна још од 1996. године и чувеног немилог догађаја – крађе Реноарове „Купачице”. Након њега, по препоруци службе обезбеђења ова вредна збирка повучена је из јавности, од када је могла бити виђена спорадично, кроз одређене изложбе, које је музеј, мада затворен већ деценију, организовао с времена на време: 2004. на поставци „Импресивно”, на којој су била приказана највреднија дела збирке, са импресионистима на челу, и 2006. на изложби ремек-дела италијанског сликарства. Осим тога, дела из збирке редовно путују на позајмице у институције широм Европе и света, јер је оно што музеј има веома тражено, прича Јелена Дергенц, кустос, задужена управо за ову збирку. На овај начин, како додаје, ова дела живе, иако су под кључем већ извесно време. Мада је тешко изабрати шта је то најупечатљивије или највредније што се чува из периода од 14. па до 21. века, између осталог париска школа, збирка француског сликарства из друге половине 19. и почетка 20. века, као и националне школе – италијанска, холандска, фламанска, аустријска и руска, наша је саговорница за „Политику” издвојила неколико дела. На почетку, реч је о старим мајсторима.

– Тај период био је у последње време запостављен, али га је изузетно битно поменути. Из периода ренесансе, 15. века, из Фиренце, имамо Лоренца ди Кредија и његов тондо – слику кружног облика, карактеристичну за то време, под називом „Обожавање Христа”. Ди Креди се формирао у чувеној радионици фирентинског уметника Андрее дел Верокија, раме уз раме са Леонардом да Винчијем и Пјетром Перуђином, водећим уметницима високе ренесансе. Занимљиво је да је управо слика из нашег музеја репродукована и на Википедији. Ако останемо у Италији и пређемо у 16. век, у Венецију, истакла бих још један тондо, дело Јакопа Тинторета „Портрет донатора са Богородицом и Христом”, леп пример венецијанског маниризма. Остајући у Венецији на нашем путу кроз време наилазимо на дела водећих ведутиста 18. века, Антонија Каналета и Франческа Гвардија, која такође поседујемо у збирци – објашњава Јелена Дергенц. 

Лоренцо ди Креди: „Обожавање Христа”

Са друге стране Алпа стварали су низоземски уметници, припадници већ поменуте холандске и фламанске школе.

– Ту је, на пример, ремек-дело Рубенса „Дијанин повратак из лова”, који спада у митолошку тематику, по чему је, између осталог, он и био познат. Репрезентативна је и слика фламанског уметника Мартина де Воса „Рај”.

Наравно, када је модерна уметност у питању занимљиво је поменути да је ових дана веома тражена Монеова „Руанска катедрала”, слика која припада једном од најзначајнијих импресионистичких циклуса.

– Ова катедрала сликана је у различитим добима дана, чиме је Моне желео да покаже како је стварност променљива под утицајем светлости као кључног елемента. Слика из Народног музеја рађена је у рану зору, па на њој превладава ружичаста боја, због чега је позната и под називом „Ружичаста катедрала”. Оно што је интересантно јесте то да је ова слика 1939. купљена за наш музеј од прихода од продаје улазница, што је данас тешко замисливо и за много веће светске музеје, јер је реч о веома великим сумама новца. Данас до дела углавном долазимо донацијама или поклонима, управо смо примили поклон породице Милорада Павића – слику „Мистично венчање Свете Катарине”, дело непознатог напуљског уметника из 17. века. Морамо поменути и Пикаса и његову „Главу жене” из 1909, која је посебно битна за историју уметности јер је реч о самим почецима кубизма, али и Винсента ван Гога, једно дело малог формата „Жена са села у својој соби”, настало у његовом раном периоду док је још радио као пастор у рударским местима у завичају. Реч је о поклону града Амстердама и ретком примеру Ван Гоговог сликарства пре него што се, након одласка у Француску, његов колорит драматично променио – закључује наша саговорница.