Тестамент

Само по себи се поставља питање зашто је здравствено стање једне осамдесетдеветогодишње даме изазвало толико пажње медија и обичних људи широм бивше Југославије. Да ли је у питању само трагична судбина жене која је из личког крша преко трња стигла до звезданих висина прве даме друге Југославије, а затим се суочила са животним суновратом и (само)изолацијом? Несумњиво да овакви мелодрамски заплети представљају посластицу за таблоиде и њихове читаоце. Међутим, овом темом се много мање баве таблоиди, а много више такозвана озбиљна штампа и информативне емисије. То отвара простор за другу претпоставку – да Јованка Броз, као један од симбола СФРЈ, представља (још један) израз обновљеног интересовања за ту земљу.

Постоји и тумачење да смо се као људи и читаво друштво огрешили о Јованку и да је то можда разлог овако велике пажње. Из симболичке перспективе то би се, међутим, могло читати као огрешење о земљу коју она симболизује. Но, ако је ова претпоставка тачна, поставља се важније питање: због чега је готово четврт века након што је нестала са политичке мапе света, прича о тој земљи на било који начин важна и значајна? Да ли се то може објаснити само носталгијом?

Несумњиво да носталгија представља део објашњења. Али снага носталгије проистиче из чињенице да они који су срушили социјалистичку Југославију нису успели да направе ништа боље. Упркос томе што је СФРЈ била бременита различитим противречностима и далеко од идеалне земље, мало је објективних показатеља друштвеног развоја према којима би чак и најуспешније земље наследнице – а о осталима да се и не говори – надвисиле своју претходницу. Разлога за то има више. Неки су у вези с величином територије и многобројношћу популације, а неки с карактером друштвеног система. Овде нема простора за детаљнију разраду овог закључка, па је довољно рећи да већина обичних људи у готово свим новонасталим државама живи лошије у односу на становнике других европских земаља него што је то био случај са претходном генерацијом која је живела у СФРЈ.

Но, ако је већ била тако добра, питање је због чега се онда распала, а посебно због чега се распала у крви.

Најчешћа теза која долази из утицајних, првенствено политичких, кругова у свим земљама наследницама гласи да је Југославија била вештачка творевина коју је одржавао само репресивни апарат са диктатором и кликом његових послушника на челу. Мада је овде изнета у својој најјачој форми, ова теза је у различитим модалитетима постала готово опште место у политичким интерпретацијама савремене историје. Недавно је у интервјуу једном београдском дневном листу Лех Валенса готово узгред изнео ту тврдњу као нешто саморазумљиво, што не тражи никакво додатно појашњење. А појашњења су свакако потребна. Чак и ако се пренебрегне чињеница да су сви продукти људске праксе сами по себи „вештачки”, те да у том смислу не постоје „природне” државне творевине, остаје питање да ли се тај пејоративни атрибут односи на чињеницу да је Југославија била вишенационална заједница – што је за националисте само по себи неприродно или је реч о фалсификованој тези да је Југославија настала искључиво као пројекат великих сила победница Првог великог рата.

Утисак је, међутим, да теза о неприродности Југославије више представља алиби за оне који су уложили значајан труд и туђе животе да је униште. На крају, могло би се поставити питање због чега јој, ако је већ била вештачка творевина, није омогућено да се релативно мирно разложи попут Чехословачке или СССР-а. Чини се да је управо њен крвави распад најбољи, мада најтужнији, доказ о њеном „природном” карактеру. Наиме, без тог насилног сценарија извесно је да се не би ни могла распасти. Ако је, дакле, било нечег неприродног у вези са распадом Југославије, то је онда, свакако, савез сила које су је рушиле. Наиме, националисти изнутра и либерали извана свакако не представљају идеолошки складан спој.

Све речено не треба, међутим, схватити као ламент над нечим чега више нема. Оно што је изгубљено, ретко када има смисла враћати, а оно што је разбијено, најбоље је поново не састављати. Међутим, подсећање на СФРЈ, па чак и њено митологизирање има смисла из других разлога.

Они којима данас недостаје имагинације за политичке програме можда би требало да се ослоне на наслеђе те земље која се руководила вредностима и циљевима због којих је данас све израженија носталгија за њом.

Отвореност према свету и презир парохијалности; окренутост ка будућности уместо ка прошлости; истицање солидарности као базичног принципа функционисања друштва; залагање за равноправност у сваком погледу, залагање за друштвену једнакост и социјалну покретљивост; подстицање образовања и праћење цивилизацијских трендова, мада нису увек у пракси доследно реализовани, представљали су пожељне друштвене вредности. Захваљујући томе направљен је цивилизацијски искорак који је у значајној мери поништен током протекле две деценије. Мање ратно разарање, а више вредносни заокрет ка обнови традиционализма, затим некритичко прихватање конзумеризма и потрошачког менталитета довели су до парадоксалних супротности које се кристалишу у социјалном дарвинизму који је препознат као нужан модел преживљавања.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду