Друга мађарска јесен

ПИСАЦ И РЕВОЛУЦИЈА
Тај период ушао је у историју као Мађарска револуција. Москва је сматрала да се ради о контрареволуцији. У тадашњој Југославији опрезно смо говорили о "мађарским догађајима", користили су се и термини "устанак" или "криза" – гласи делић још једног одломка из историје која је међу своје пасусе опет увукла Ивана Ивањија.
Књижевник и новинар импресивне биографије, рођен 1929. године у Зрењанину, преживео је страхоте Аушвица и Бухенвалда. Kао новинар "Младости" лутао је по ужареној Мађарској у друштву легендарног новинара "Политике" Ђуке Јулиуса и још неких колега. Прихватао је нову игру судбине као да му већ није било доста опасности. И не само то.

Чини се да је Иван Ивањи у свим тим опасним животним тренуцима спроводио у самом себи једну уметничку и до краја личну контрареволуцију. Из свих вратоломних ситуација, Иван Ивањи је изашао са занимљивом књигом. Или две. Због тога се његова биографија пресликала на огромну библиографију са десетинама објављених наслова, што на српском, што на немачком језику, уз обавезне преводе које не треба заборавити.

Обичан јулски дан

Свакако треба споменути да је и о Мађарској револуцији Иван Ивањи писао више пута. Пре двадесетак година објавио је роман "Једна мађарска јесен", сада смо добили књигу која ће нас упознати са оним што се догађало у комшилуку, те бурне јесени 1956. године и то из најмање две перспективе. Прва перспектива, написана духовито и искрено, гледа на читаву ствар некако хемингвејевски, узбудљиво, лично, помало и швејковски, уз анегдоте. Друга перспектива прилази историјском проблему сасвим историографски, али притом не урушава читалачку проходност која је једна од врлина ове књиге. Иван Ивањи нам открива да је прочитао готово сву литературу о овој револуцији која је претходних педесет година писана.

Он је личан када говори о својим доживљајима и тада је најузбудљивији, али када пређе на историјске чињенице, не умара читаоца: износи низ најневероватнијих "веровали или не" података о догађајима у Мађарској што две поменуте перспективе чини целином. Наводећи траснкрипт последњег говора Јаноша Кадара пред Централним комитетом – у коме Ивањи проналази сву драматичност разлаза будућег дугогодишњег председника Мађарске Кадара и Имреа Нађа кога ће појести револуција – писац ће оставити места и за једну управо такву веровали или не игру судбине, везану за један наизглед сасвим обични 6. јул. "Мислим да може да се каже да је Кадар на крају полудео под теретом свега што је учинио, поред осталог, и због тога што ће два дана пошто је с нама разговарао нагло напустити Имреа Нађа", пише Ивањи на 23. страници. "Ускоро затим вероломно наредити да га ухапсе, па да га убију или, у најмању руку, пристати да то учине у његово име. Кадар је умро 6. јула 1989. године, када је Врховни суд Мађарске званично рехабилитовао Нађа".

Тајни сусрет на Брионима

Наслови једанаест поглавља која употпуњују фотографије бечког професора Ериха Лесинга укратко препричавају садржај књиге: Вече код Јаноша Кадара, Ноћ на Брионима, Мађарски јунаци драме, Возом кроз Мађарску, Ко је пуцао први, Време безвлашћа, Линч, Америка препушта Мађарску Русима, Пораз, Имре Нађ у југословенској амбасади и Даљи развој Мађарске. Иван Ивањи вешто води причу и већ је на први поглед јасно да он у том послу користи списатељско искуство, те да води рачуна о својим јунацима, нежно као да су они плод фикције и као да им свима треба места.

Међу наведеним поглављима посебно су интересантна она која су током далеке 1956. године била везана за Југославију, тачније за Тита и његов однос према кризи у Мађарској. Може бити да је друго поглавље књиге "Ноћ на Брионима" једно од најбољих.

Шеф руске партије и државе Хрушчов тражи да се инкогнито види са Титом, на Брионима, како би установио каква су његова гледишта поводом стања у Будимпешти. О том сусрету у ноћи 2. новембра 1956. године, за који се сазнало много година касније, детаљно је писао тадашњи амбасадор у Москви Вељко Мићуновић ("Московске године"), иначе један од актера тих брионских тајних разговора. Ивањи се ослања на Мићуновићево сведочење, а потом списатељски заводљиво слика ситуацију.

Занимљиво је и како писац претаче парчиће педесет година старих репортажа писаних за "Младост" у духовите опаске. Иван Ивањи у свакој књизи има бар по један пасус након кога се читалац слатко насмеје и запита: Ма откуд ви сад и на том месту? Завршавајући треће поглавље, срећемо се са причом о доласку Анастаса Микојана из СССР-а у Мађарску, с разлогом: да среди ситуацију. Дипломатском игром и југословенско руководство мораће да га, сасвим невољно, додуше, прими. Но, Ивањи ту стаје са причом и каже: "Признајем, за мене је веће изненађење било то што сам могао да погледам и изнутра летилицу са којом је Микојан долетео у Будимпешту, млазни авион ТУ-104, који је за оно време био право чудо." Реченицу о згодним мађарским новинаркама која иде иза причице о авиону нећемо преписати до краја. Нека буде инкогнито, као Хрушчов на Брионима.