Чамцем у оперу, аутобусом из опере

АРХИТЕКТУРА
Три сата пре почетка вечерње представе, чамци јавног градског превоза Копенхагена учестало плове морским каналом ка Опери, која светли у тами на обали острва Холмен, преко пута центра града. У чамцу којим сам ја пошла, путовала је и већа група локалне публике, већином у уздржаној вечерњој одећи, понеко и носећи букет цвећа. Неколико минута касније, искрцали смо се на дрвеном доку испред нове, модерне зграде, постављене на сам руб канала, на локацији која је са крајем хладног рата изгубила ранију војну намену и заузета за градски простор намењен култури.

С друге стране главног улаза, стизала је публика са станице градског аутобуса број 66 и неколико група које су ту остављала такси возила. Нисам видела ниједно приватно возило, као ни службена возила, нити паркинг уз Оперу, јер је читав простор око зграде конципиран као пешачки јавни простор једног трга на води.

Када је већ у згради, сваки посетилац се нађе у средишту великог, светлог и отвореног ("демократског") фоајеа, који се развија по читавој висини објекта на неколико нивоа. У простору између аудиторијума, који је обложен панелима јаворовог дрвета тонираним у топле наранџасте тонове, због којих се зграда популарно назива "бундева", и степеништа и галерија фоајеа, светлуца уметничка инсталација – лопте три кристална лустера – данско-исландског уметника Олафура Елиасона. Публика углавном оставља капуте на вешалицама у отвореној гардероби без чувара, потврда и бројева, а они који због скупе одеће то хоће или морају користе обезбеђену гардеробу. Сви барови, ресторани и, уопште, сви простори фоајеа, отворени су за све, како за оне са најјефтинијом тако и за оне са најскупљом картом, без икакве сегрегације публике.

Пред представу, служе се пића и "брза" вечера – сендвич-снек-стајање, алуминијумске порције на пултовима или на коленима оних који седе на клупама – или менији у два ресторана. На свим нивоима у близини улаза у аудиторијум смештени су тоалети, у чијем предпростору публика може да се послужи хладном водом из аутомата са пластичним чашама. Пушење је дозвољено на месту са којег се најбоље сагледава панорама Копенхагена, на тераси ресторана на врху фоајеа, где су по ободу постављене пепељаре, једноставно дизајниране цилиндричне посуде напуњене песком.

У партеру се читав зид сале отвара према фоајеу, а на балконе и галерије аудиторијума улази се преко низа мостова. У сали не видим краљевску ложу, тек шест празних столица са грбом на наслону, на првој галерији близу позорнице са леве стране, које су провизорно, конопцем, одвојене од осталих седишта. И у сали, поново, имам осећај потпуне отворености и несегрегираности простора и публике. За све који, као ни ја не разумеју језик на којем се пева опера, у овом случају данска опера "Маскарада", изнад сцене постављен је електронски уређај за титловање на енглеском језику. Продукција, сценографија, костими, начин кретања на сцени и читава представа су савремени, иако је сама опера праизведена пре тачно сто година. После представе, ужурбаност код гардеробе и брзи ход ка аутобуској станици где већ чека неколико аутобуса. Публика је расположена и с осмехом на лицу враћа се градским превозом.

Опера у Копенхагену (Det Kongelige Teater, Operaen Holmen) изграђена је из донације приватне Фондације A. P. Møller&Chastine Mc-Kinney Møller држави Данској (иако је, као донација, читава сума одбијена од пореза па је, стога, влада, уз сагласност Парламента, заправо, купила зграду). Пројектовао ју је Хенинг Ларсен, дански архитекта међународне репутације, уз повремене интервенције инвеститора, који је захтевао солидност и трајност свих употребљених материјала. Опера је отворена у јануару 2005. године у присуству донатора, данског премијера и данске краљице Маргарете II. Капацитет аудиторијума опере је око 1.500 седишта, зона сцене се састоји од шест повезаних позорница, поред којих постоји и мала сцена са око 200 седишта за публику, површина читаве зграде, која има око хиљаду соба на 14 спратова (од којих пет подземних), је око 41.000 м², а укупни трошкови су износили око 2,5 милијарде данских круна (или око 335,5 милиона евра). Амбициозна поставка саме зграде захтевала је њено једнако амбициозно лоцирање у граду Копенхагену.

Изабрана локација, на стратешком месту где до изградње Опере никада није било друге функције осим војне, не само да је у читавој историји града представљала место моћи, већ је и новој намени дала место у симболичком поретку моћи. У том смислу се може читати и прецизно позиционирање Опере на острву Холмен, у оси са Мермерном црквом и октагоналним тргом зимске краљевске резиденције Амалиенборг у историјском центру града на другој страни канала. Архитектура нове зграде, "конзервативно" модерна, строге симетрије и изражене монументалности, подцртава управо овакво симболичко и реално просторно постављање објекта.

Наведени подаци говоре о значају, обиму и цени подухвата изградње нове копенхагеншке опере, која је једна од најмодернијих и технички најопремљенијих зграда те врсте у свету. Оно што се, међутим, из ових података не може прочитати, јесте начин на који ова зграда функционише као јавни простор, а што је, чини се, њен највећи квалитет. Упркос чињеници да је грађена као приватна донација по нарученом пројекту, без конкурса, и упркос строгом позиционирању у оси моћи, Опера у Копенхагену се по начину коришћења простора поставља као јавни и отворени простор града. Опера је отворена и за оне без унапред резервисане карте, који на дан када се одржава представа, тачно у два поподне, могу да стану у ред на билетарници Краљевског позоришта на главном градском тргу и купе карте различитих цена, укључујући и оне за стајање, које су ту остављене за то вече, управо за случајне туристе, чак и када је представа распродата.