Мадрид, деца субвенције

ИЗДАВАШТВО
Године 1944. песник Дамасо Алонсо објавио је књигу Синови гнева у којој се налази стих који представља сажетак целе једне епохе: Мадрид је град од више од милион лешева/ (према последњим статистикама). Шездесет година касније лешеви и даље, како изгледа, уживају у добром здрављу. Према последњим статистикама има нас четири милиона лепих, богатих и самозадовољних Европљана. Нисмо баш сви богати, лепи и самозадовољни, али ако је Мадрид, као и сваки град који држи до себе, огледало, само богати, лепи и самозадовољни се у том огледалу виде.
Мадрид се бори да остане културна престоница Шпаније, лукобран којем су из сва четири шпанска географска ћошка хрлили сви који су желели се домогну статуса писца, позоришног аутора, певача, књижевног критичара, новинара који се бави културом, глумца, видео-уметника.

У европском колу

На ватри периферних национализама и одговарајућих субвенција некадашњи Двор Чудеса више нема монопол на издавање титула бискупа, свештеника или црквењака у култури. Барселона царује културом на каталонском, Билбао и Сан Себастијан пригрлили су културу на баскијском, а у Сантјагу де Компостела граде неки културни град достојан фараона, мада не знају тачно коју ће културу у њему балзамовати. Али Мадрид је и даље Мадрид.

У Мадриду се "културна политика" претворила у "руковођење културом", и цела мрежа мање-више (више) субвенционираних центара деле међу собом "културни програм": Ла Каса Енсендида са курсевима и радионицама који обухватају све, од авангарде "стрипа" или креативности видео-игрице до "друштвене ангажованости хип-хопа", преко неизбежних радионица писања, читања или издаваштва где се оних истих пет стотина који хоће да постану писци претварају у својих пет стотина читалаца и пет стотина независних издавача; или Кућа Америке, одакле шпански неоколонијализам посвећује субвенционисану пажњу новим аргентинским или боливијским или мексичким синеастима и сваке вечери представља неку књигу пред девет слушалаца (и још седам пријатеља и рођака, плус издавач и његов представник за штампу) неког новог латиноамеричког писца. Ту је и Кружок лепих уметности са својим субвенцијама, где се нуди још од истога и понеки карневалски плес (има људи који су толико наивни – писао је Маријано Хосе де Лара почетком 19. века, а и даље је у праву – да верују да Карневал траје само недељу дана). Ту је и Опера да би владајуће класе показале своју музичку осетљивост, па чак и Фестивал плеса у исте сврхе, али још не постоји Међународни фестивал филма, зато што се још нико није сетио. Мадрид држи корак с временом. Већ смо ушли у европско културно коло, уза све оно што у култури треба конзумирати: изложбе, представе, рецитале, концерте, каталоге или деконструкције, све то конзумирамо са одушевљењем (субвенционисаним).

Осамдесет пет одсто књижевности која се преводи је англосаксонска. Листа најпродаванијих књига мирно може заменити место са листом најпродаванијих књига у Њујорку, Лондону, Паризу или Франкфурту. Продаја књига све више се концентрише око четири-пет наслова годишње који приказују читалачку моду тог тренутка. Сада се, на пример, још одржава висок талас Да Винчијевог кода, и велике издавачке куће и даље на тржиште избацују романчуге пуне мистерије са религиозном позадином. Мадридски писац живи и пише са једним циљем: да живи од "тезге". Када успе да има "тезге", писцу или списатељици се отвара огроман професионални хоризонт: од округлог стола о било којој теми до недељне колумне у провинцијским новинама, преко курсева на Хиљаду летњих универзитета, пет хиљада радионица писања или турнеја по институтима "Сервантес" широм света. Живети од "тезге" је нека врста "социјалдемократског боемства" где се књижевна и економска хијерархија пружа као степениште на којем је сваки виши степеник ужи од претходног.

Старе напетости између авангарде и академије однео је ветар тржишног разлога. Осамдесетих година, у јеку онога што се звало Мадридски покрет, неко је рекао, "Претходница је тржиште". Данас је тржиште и претходница и одступница и пропаганда и ровови. Већ одавно живимо у чардаку ни на небу ни на земљи. Мислили смо, сироти идеалисти, да је капитализам само експлоатација радника.

Ка највишим степеницама

Нисмо знали да је капитализам експлоатација самога себе. Тек сада то схватамо, а тек ћемо, бога ми, и да схватимо. Академија је устаљено тржиште, оно на којем је свака цена контролисана и где је роба предвидљиве врсте. Авангарда је била жеља да се уведе сопствено тржиште, сопствена публика и одговарајућа цена. Али, разлика више нема, пошто је сада жеља општа: сви желимо да нас троше. Мадрид је огроман излог пун сијалица и сви се крећу иза стакла покушавајући да се нађу у првом реду или на највишим степеницима.

Овде више нико не жели да пише, људи само хоће да буду писци, или сликари, или вајари. Да стигну до циља, али да не истрче стазу. То би била данашња авангарда: бити неко, а да не урадиш ништа. Академија, нешто слично: урадити нешто како не би морао да радиш ништа. Није ни чудо што је мода писања романа о писцима који не пишу створила целу школу. У праву је Мерседес Себријан: Овде се ни за шта не постављају темељи, у најбољем случају/ стара сијалица се замени новом/ која не светли. Светла у излозима: лутке, мода и листа најпродаванијих књига. Мадрид је град од више од четири милиона потрошача. Неки чак троше и књиге и сви смо пресрећни што смо се упознали. Ту укључујем и себе, јер ко је без греха, нека се први баци каменом. Оним каменом који ће разбити стакло на излогу. Оним каменом на којем би можда могла поново да се сагради култура.