Сиромаштво као усуд

Од нашег специјалног извештача

Њу Делхи – Сумеј Агарвар седи у хладовини хиндуистичког храма Вишаванда и у својој десетој години сања да ће једног дана заиграти за национални крикет тим. Живи у Наџафгару, родном месту једне од икона индијског крикета, али он у овом прашњавом мравињаку нема где да вежба.

Смештено на југозападу Делхија, подручје Наџафгар чини неких 80 села са око милион људи придошлих из Харијане, Утарханда, Бихара, Утар Прадеша. Сумејеви отац, мајка, три брата и сестра такође су пре два месеца стигли из Мадра Прадеша. Први сусед су им међународни аеродром и све напреднија област Гургаон. Срећа је међутим заобишла Наџафгар, типични индијски слам на периферији великог града који у 65 одсто случајева чине куће – ако се тако могу уопште назвати – са мање од две просторије.

Текућа вода стиже од 3 до 6 ујутру. Струја тек повремено, као и полицајци који не успевају да спрече пљачке. Нагомилан грађевински отпад, ђубре по улицама и најзагађенија вода Делхија постали су станиште комараца и извориште разних инфекција. Смрад штипа за нос.

Возачи моторних рикши наплаћују више рупија због очајних путева.

„Возим скупље од уобичајене тарифе по метру због свега овога”, каже Прадип Кумар, показујући на излокану, прашњаву улицу у рупама. „Путници се не буне јер им је све јасно.”

Мушкарци лењо седе иза тезги са поврћем и воћем. Други се коцкају. Жене држе мале кројачке радње да би издржавале породице. Иронијом зле судбине, не могу ни да добију кредите од банака. Довољно је да кажу да су из Наџафгара.

Индијско економско чудо заобишло је сиротињу, иако је изменом устава 1976. Индија себе прогласила за социјалистичку државу. Трећина светске сиротиње живи у Индији. У осам индијских држава је више сиромашних него у 26 земаља Африке заједно. Процењује се да 70 одсто од 1,2 милијарде Индијаца живи са мање од два долара дневно, што по критеријумима Светске банке представља „умерено сиромаштво”.

Некада је низам од Хајдерабада био најбогатији човек света, док су сваког јутра по улицама Калкуте сакупљали мртве који нису имали среће да сачекају зору. Данас урбане, високообразоване елите Делхија или Мумбаја продају знање читавом свету, али сиротиња је још ту, свуда около.

Ипак, владајућа коалиција коју од 2004. предводи Конгресна странка похвалила се недавно да је током седам година владавине, закључно са 2012, број екстремно сиромашних са 37 сведен на 22 одсто. Са четиристо седам на двеста шездесет девет милиона. Иако то значи да је сваки пети Индус и даље у канџама убоге сиротиње, добра вест је да је број сиромашних највише смањен на северу земље у државама Бихар, Мадија Прадеш, Ориса и Утар Прадеш, које се сматрају теговима општег развоја.

Ако данас у изузетном сиромаштву живи више становника просперитетне западне државе Гуџарат (16,6 одсто) него у Раџастану на северу (14,7 одсто), ако се у Ориси тај број преполовио, значи ли то да Индија захваљујући деценији изузетног раста добија рат на једном од најзначајнијих економских и социјалних фронтова?

Не, увраћају критичари ускраћујући властима да се похвале резултатом какав ни Кина није остварила у борби против сиромаштва. Ради се о „статистичкој играрији” коју изазива неодговарајуће одређивање граничне линије сиромаштва по тзв. Тендулкаровој методологији.

По тој рачуници, у сиромаштву живи свако ко дневно зарађује мање од 33 рупије (63 динара) у граду и мање од 27 рупија (51 динар) у сеоским подручјима. Ова четири деценија стара рачуница, мењана током година, почива на минимуму калорија садржаних у „потрошачкој корпи”. Али, упозоравају критичари, стандарди исхране су се променили, амбиције људи порасле, што значи да је дефиниција застарела. Неопходно је „редефинисање сиромаштва”, каже економиста Ц. Рангараџан.

Ако би се то догодило, притка сиромаштва би морала да се подигне, што значи да би се испод ње нашле десетине милиона за које Конгресна странка тврди да их је током три мандата извукла из дубоке сиротиње. Суочена са успоравањем раста, високом инфлацијом, дефицитом текућег рачуна, блокираним пројектима и критикама поводом неравноправне социјалне расподеле, владајућа странка не би да ризикује. Радије би да се похвали чак и оспораваном статистиком у рату против сиромаштва.

Тешко је објаснити тај чудан спокој седамсто милиона сиромашних. Беспомоћност пред судбином, која је под појмом „нијати” уткана у религију хиндуизма, а под именом „кисмет” у живот индијских муслимана.

Можда и зато Рахул Ганди, син лидерке Конгресне партије Соње Ганди и очекивани премијерски кандидат на изборима 2014, провокативно тврди да је сиромаштво „стање духа”.

Напуштам Наџафгар свестан да су готово никакве шансе да мали Сумеј оствари свој животни сан. Да његова осмогодишња сестра Савида оде у Боливуд. Власти Делхија уврстиле су њихов сателитски град у план који до 2021. предвиђа градњу инфраструктуре, паркова, сређивање водовода.

Сувише касно да би Сумеј добио игралиште за крикет на коме би могао да вежба како би постао члан националног тима. Осуђен је да остане прикован у оној половини Индије која нема тоалет у кући, у оној половини која нема струју. И да, колико год звучи сурово, буде срећан што је напунио 12 година: сваке године у Индији умре више деце до пет година него игде у свету, чак 1,7 милиона.

Иако многе светове Индије обједињује један – крикет – ни национални спорт број 1 не пружа свима исту прилику. „Нова Индија” је Сумеју ускратила детињи сан.